Selma

Transkript intervjua u sklopu inicijative Kvir arhiv, 2017

Ja sam ‘75. godište i živim u Sarajevu. Moja mama je iz Sarajeva, moj otac je iz Višegrada. Ja sam četvrta generacija registrovanih feministkinja u porodici. Jako sam ponosna na, na istoriju ili na doprinose svoje rahmetli nane, koja je za vrijeme Drugog svjetskog rata opismenjavala žene u ratu u Sarajevu. Moja mama je cijeli život feministkinja. Tata mi dolazi iz hajmo reć’ malo konzervativnije porodice, porodice koja je njegovala i koja i dan danas njeguje poštenje prije svega. Poštenje i ljubav u porodici, brigu za djecom i  brigu za ostalima, i mislim da su njih dvoje bili fenomenalan spoj. Ja sam diplomatsko dijete. Moj otac je bio diplomata. Ja sam odrasla izvan Bosne i Hercegovine. I prije rata, znači devedesete, trebali smo da idemo u novu misiju, ovaj, zajedno sa ocem. Nažalost(haha). Nažalost ili sreća, dobila sam brata, i oni su odgodili odlazak u Liban gdje sam ja se iskreno nadala da ću pobjeći iz bivše Jugoslavije, u smislu da ću ponovo biti sretna jer ću živjeti izvan jednog vrlo konzervativnog i zatucanog prostora. Međutim, zbog porodičnih prilika ostali smo godinu još u Bosni i Hercegovini. Zaratilo se, i moj otac je pobegao iz ambasade i vratio se kući. To dosta veže i uz moje ambicije. Jer moja je želja bila da budem hirurginja, da završim medicinu. To su mi bile nekakve ambicije ili želje. Puste želje, pusti snovi.

Rat počinje onog momenta kada je moj brat… Mi smo sjedili za ručkom i bio je izvještaj iz Slovenije, i bio je intervju sa jednim vojnikom JNA koji govori: “Ne znam na koga pucam ni što pucam, šta se dešava?” Moj brat je tada imao možda 10 godina, bio je mali dječak i rezao je sebi kruh. Ja se samo sjećam da sam vidjela njegovo lice. Zaustavio se, namrštio se, pogledao u televiziju i rekao, ovako nekako, kao klimnuo glavom, i onda vidio da ga ja gledam, i nasmiješio mi se. Mislim da je tad počeo rat, u mojoj glavi. Prije toga mi je bilo smiješno šta se dešava sa svim onim nestašicama : nije bilo goriva, mama išla da kupi nekakve ribe, konzerve, da to nešto stavi u onaj kauč, koji se znao sklopiti, pa onda je bio onaj, kao veliki onaj prostor za odlaganje, znači, neke supe tu su neke dolazile. A otac mi nije bio tu. Otac je bio u Libanu u ambasadi. Mi smo tako, tako to nešto, ne znam ni ja, lebdjeli u cijelom tom procesu. Dok se jedan dan moj otac nije vratio. Počeo da govori o nekakvim tenkovima koje je vidio usput. Počele su neke demonstracije. Ja sam bila prvi il’ drugi srednje, ne mogu da se sjetim. ‘92. Bile su demonstracije u Sarajevu. Mi smo digli demonstracije u Zenici. Demonstracije su počele od mene, od moje ekipe iz srednje škole. Izašli smo na ulice, pa su nam se onda drugi pridružili : sindikati, radnici, školu su nam htjeli zatvorit da nam ne daju da izađemo. Mi smo zaista željeli da budemo tamo.

Počela su pucanja, ne po Zenici, nego po Sarajevu. Bili smo užasnuti. I možda mjesec dana nakon toga, počele su stizati priče, strašne priče iz istočne Bosne, priče koje su mog oca ostarile za najmanje petnaest godina u tih par mjeseci. Strah. I onda jednog dana, jednostavno shvatiš da si u ratu, i da neki ljudi odlaze u vojsku, da su neke mobilizacije, da se nešto strašno dešava, da neke izbjeglice dolaze, da neki avioni lete iznad tebe, da neke bombe padaju, neke granate, nešto. I skontaš da počeo je rat u tvom malom selu. Mislim da smo svi mi bježali od realnosti u toku rata pokušavajući ostati normalni il’ ostati mentalno zdravi. Svako od nas je pronalazio svoje utočište na različite načine. Neke osobe su čitale vjerske knjige, neki su se opijali, neki su počeli koristit drogu, neki su stvarno napravili probleme, neki su bježali. Svako je na svoj način pokušavao da se nosi sa tim stvarima.

Upoznavala sam različite ljude u različitim momentima koji su mi u datim momentima puno značili. Jedna stvar koja je drugačija za period rata i period mira je ta što u ratu kratkoročno razmišljaš. Znači, živiš svaki momenat i živiš svaki susret sa tom osobom u potpunosti. Iskoristiš maksimalno vrijeme koje imaš, jer ne znaš da l’ ćete sutra moći da budete ponovo blizu jedni drugima. Ja sam čitala Hobita i Tolkina za vrijeme rata. Iz inata sam naučila engleski jezik. Znala sam već francuski, al’ engleski nisam znala, pa sam ga onako govorila, francuski sa engleskim naglaskom. Počela sam da čitam. Jako puno sam čitala. Sve sam vjerske knjige pročitala. I onda kasnije neke druge ljude koje upoznaješ koji ti dolaze u život, učiš od njih određene stvari i bivaš podrška, međusobna podrška. Svaki dati momenat je bila neka osoba koja mi je u tom momentu značila nešto.

A šta te osnaživalo, očuvalo i davalo snagu u tom periodu?

Drskost! Kol’ko sam ja bila drska, to je bilo strašno. Drskost i nemoć koja je od nemoći prelazila u fazu bijesa. Vazda su mi govorili da sam k’o orkan. Prođem, i baš pravim ne baš problem, ali ono, osjeti se kad prođem. Ja sam tol’ko, mene je tol’ko zatvorenost ubijala, da je to bilo strašno. Da, ono… Sve je to pucalo po šavovima, iz mene, neki bijes, unutarnji bijes. Šta se ovo dešava?! Ko ti to zabranjuje da možeš hodat? Moram hodat. Nema slobode, nema vazduha, ne možeš disat. Mislim živiš u nekih dva kilometra kvadratna i to je strašno. Nemaš struje, nemaš vode… Ne znaš hoće li pucati. Svaki put kad je puklo, bio je neko mrtav. A pucalo je jedanput godišnje, niotkud se pojave granate,  naprave masakre, i tako dalje,  a drugi ljudi se vraćaju u kovčezima, je li, ljudi koji odlaze na ratišta. Puno toga. Puno ljudi se miješa različitih socijalnih staleža. Nisu više te one norme društvene koje su postojale, ono da l’ je neko bio kriminalac. Ma nije više bilo bitno je l’ kriminalac, neko nešto pokušava napravit. S ljudima s kojima danas možda ne bih nikad kafu popila, ovaj ja sam se s njima družila jer su bili fenomenalni prijatelji. Socijalne razlike su se u potpunosti eliminisale i bilo je samo bitno ostati normalan koliko je to bilo moguće.

Da li si tada poznavala neke osobe, koje su bile LGBTIQ, kvir?

Nisam poznavala. Kasnije sam upoznala kada me mama odvela u Mediku, u smislu jer sam bila strašno depresivna da pokušam pronaći negde taj svoj neki prostor. I Medika je bila ‘93. Monika Hauzer je došla. Mama je bila u tom krugu žena koje su pružale podršku, ona kao pedijatrica, jer je dolazilo dosta žena koje su bile, preživjele silovanje, ratno silovanje. Dolazile su sa djecom. Moja mama oko djece je to nešto pokušavala da devera. I dovela me tamo da vidi da l’ ću se pronaći. I jesam se pronašla. I tu sam, kako sam dovedena, je l’, faktički tu sam i do dana današnjeg u tom nekakvom ženskom krugu ili pokretu. Prije krugu, možemo to tako nazvat. I tu sam upoznala žene koje su bile otvoreno gej, otvorene lezbejke, koje su imale ili bračne veze, ili ljubavne veze, i tako dalje. I bilo nam je šega uvijek, ono: “A, ona je lezbejka. Al’ vidi – normalna je.” Nekako je to postalo normalno. Vidiš ono što su ti vazda govorili da ne valja, vidiš to tu, sjediš s njima, piješ kafu, družiš se i super ti je i ne kontaš il’ te briga ko  s kim spava. Ljudi misle da sam ja dominantna ženka. Alfa ženka, i da nisam sigurna u svoju seksualnost, Nisam ja bila sigurna u svoju seksualnost dok niz nekakvih životnih momenata nije, nije se pojavilo. Bilo mi je jako teško  uspostaviti, imati normalnu heteroseksualnu vezu. Kao jaka, dominantna žena, jako mi je teško bilo naći partnera. I dan danas mi je jako teško naći muškog partnera koji je u stanju da mi pruži podršku i da me prihvati ovakvu kakva jesam. Jedno vrijeme sam mislila da možda žena može da zadovolji moje seksualne apetite i moje emotivne apetite, i tako dalje. I, pokušala sam imat vezu sa jednom ženom koja je bila ludo zaljubljena u mene. To je bila ludnica. I, bile smo jako dobre prijateljice, sve je bilo divno, ali jednostavno, nije išlo.

I, mislim da je… Dvije stvari su ključnu ulogu odigrale. Ili tri stvari. To je bila prva feministička škola, kad smo pričale u Bečeju. U Novom Bečeju, ja mislim ‘97. Kad smo pričale o tome da li imamo, da l’ smo ikad videle svoju vaginu il’ nismo. Pa onda kažeš:  “Hm, ja sam cijeli život medicinska sestra i znam je nacrtat, al’ svoje vagine nisam nikad vidjela.” Pa počneš od toga. Pa onda izvališ da je preduvjet za stabilno društvo – stabilan ženski orgazam, kao uopšte ženskog seksualnog zadovoljenja, je li orgazma, sigurne žene u njenu seksualnost. U tom kontekstu za stabilno društvo. I to počinješ promatrati. Ima ono kad kažu: “Šta je tvoj rodni identitet? Ja sam feministkinja.” E sad, ja ne mogu da kažem da sam ja ženski ili muški ili kvir identitet, ja ne znam šta je to. Ja sam feministkinja, i to je tako. Čak i u našim krugovima seksualnost i zadovoljno seksualno biće je tabu. To je moje, moj osjećaj. Stalno nešto težimo da se dopadnemo i sebi i drugima, svojim partnerima, partnericama. Nikako da, ono… Nikako da se posvetimo unutarnjem u sebi, i da zaista budemo sigurne u sebe. Mislim da nam je to najveći problem, svima. Pokušavajući čak i pričajući o svojoj seksualnosti, mi pokšavamo zadovoljiti nekakve društvene norme. Ne govorimo o sebi i o svojim potrebama. Ja sam prvi put orgazam doživjela sa 23 godine. Upoznala sam žena koje nikada orgazme nisu doživjele, žena od 28 godina pa na dalje. Žene koje ne pričaju otvoreno o seksu. Pa, kakav god taj seks bio, znači, uopšte ne pričaju o tome. Ne pričaju o svojim potrebama. Ne pričaju o tome šta vole, šta ne vole. Sve to smatraju tabuom, kao što mi smatramo svoje tijelo tabuom. I to me boli. Jer mislim da smo stalno nezadovoljne. A ako smo nezadovoljne, je li, ako nema dobrog, kvalitetnog orgazma, ne može biti dobrog i  kvalitetnog društva. Zaista mislim tako.

Kada je za tebe završio rat? Ima li neki trenutak, misao, događaj, sjećanje?

Rat za mene još uvijek nije završio. Ja i dan danas padnem u nekakve melanholične momente i pravim spisak stvari koje moram imat u kući ako se opet zarati. I završim sa par stranica spiska. Trebaš Selma odmah kupit biciklo, trebaš kupit dobru peć, znaš onu peć na koju možeš kuhat gore, al’ isto da ima rernu. Gledaj da imaš dobar pretis lonac, najlakše je skuhat stvari u pretis loncu, i tako dalje. Ne vjerujem da će rat ikad završit. U mojoj glavi još uvijek nije završio.

A da li je počeo mir, i kako?

Da li je počeo? Ja mislim, ne znam da li je počeo mir.

Šta bi za tebe predstavljao mir?

Sigurno sloboda. Mogućnosti, nedostatak, nepostojanje straha, nikakvog straha. Nešto znaš da je sve nešto organizovano, uređeno, i da ti tu imaš opcije, imaš mogućnosti. Možeš ući, možeš izaći. To bi možda bio koncept mira koji ja jednostavno ne mogu da zamislim, niti ga se, ne znam da li ga se sjećam.

Da l’ su se neka uvjerenja u tvojoj porodici mijenjala u odnosu na period prije rata? Da li je tvoja porodica postala vise otvorena ili zatvorena za različitosti?

Pa, ne znam. Mislim, moja mama je pisala o seksualnom rodnom identitetu osamdesetih. Radila je magistarski između, o humanizaciji odnosa među spolovima. Uvijek je ta tema, recimo seksualnog identiteta i rodnog identiteta bila prisutna u našoj porodici. Mama radila na tome i mi svi morali da čitamo, prekucavamo, skupljamo njene bilješke, režemo slike i tako dalje. Nacionalno – i to mi je smiješno. Vazda smo išli kod tete Milice na Božiće. Znalo se kad se ide na Bajram, gdje se ide na Bajram, šta se kuha na Bajramu, ko zove telefonom, koga zoveš telefonom u određenom dobu. Znači, ne vjerujem. Ono što smo mi pokušali da očuvamo, i vjerujem da smo i dan danas očuvali, to je to poštenje u porodici. I ljubav prema bližnjem svom, ako tako mogu da kažem, ono, tim nekim osobama koje čine tvoju porodicu, tvoju zajednicu. Prijateljima, bezrezervnu podršku, bezrezervnu ljubav. Stavovi se nisu mijenjali, stavovi su isti kao što su i nekad bili.

Da li je završetak rata doprinio da se više otvoriš prema sebi i prema drugima?

Ja sam putovala cijeli rat. Ja sam cijelu, mislim, slobodnu teritoriju Bosne obilazila više puta. Izlazila sam ‘94. u Hrvatsku, ‘95. sam bila u Njemačkoj. Kad smo htjele da se vratimo pa nas nisu htjeli pustiti u avion, zato što je, ne znam, taj dan istekla neka viza pa smo sutradan išli da, onaj, produžimo njemačku vizu, to je bila baš velika drama. I žena u onom uredu  za strance plače i moli nas, mene i kolegicu da ostanemo u Njemačkoj, a mi plačemo, hoćemo kući. I dan danas kad se sjetimo toga, koje smo budale bile. Mislim, odeš tamo, skontaš da niko ne zna šta ti se dešava i hoćeš kući zato što kod kuće svi znaju šta se dešava. Jednom su mi moje žene sa sela rekle da su ljudska prava za žene iz grada, i za ljude, a da one nemaju tih ljudskih prava. I doslovno mislim da je tako. Da ljudska prava i spominjanje ljudskih prava, mi o tome možemo govoriti ovdje u velikim zajednicama kao što je Sarajevo, u velikim gradovima kao što je Sarajevo, a bilo kakvo spominjanje ljudskih prava u manjim zajednicama i tako dalje… Ljudi vam se samo nasmiješe u brk i kažu: “To ovdje ne postoji.” Jednostavno, ovdje moraš igrat po nekakvim društvenim vrijednostima. To me jako boli, jer bi ljudska prava trebala biti jednaka za sve, jednake mogućnosti  za sve bi trebale postojati.

Šta znači sloboda? Za mene je sloboda ultimativna moć koju neko može da ima. Znači, biti slobodan je najveća moć, najveće bogatstvo, najveća magija koju neko može da ima. Ja mislim da mi ovdje nismo slobodni nikako. Sa svoje 42 godine shvatila sam da sam kao najstarije dijete u porodici odgovorna i prema roditeljima i da bih bila sebična osoba kada ne bih bila odgovorna prema svojim roditeljima, i u neku ruku prema svojoj sestri, prema svom bratu. Bez obzira na sve ovo što se, hajmo mi reć’ ono, kažimo moderni smo, ovakvih nazora i tako dalje. Ovo nisu konzervativi stavovi. Ja vjerujem da su ovo ljudski stavovi. Da ne postoji veće ljubavi od one ljubavi koja vlada u jednoj, jednoj stabilnoj i sretnoj zajednici. I da je moja uloga i momenat jeste da podnesem… Nije to ni teret, ali dio odgovornosti da ta ljubav, podrška u mojoj porodici postoji.