Lejla

Transkript intervjua u sklopu inicijative Kvir arhiv, 2017

Početkom rata imala sam dvanaest godina. I manje-više, porodično sam vezana za dvije lokacije u Sarajevu. Jedna je bio Vratnik, tu sam išla u školu i tu smo ja i tata živjeli kod njegovih roditelja, a mamini roditelji, baka i deda su živjeli na Grbavici. I kada je rat počinjao ja sam možda prva dva mjeseca bila na Vratniku. Al’ pošto je tad baš izrazito Vratnik granatiran, oni se svi zajednički dogovorili da mene prebace na Grbavicu. I onda sam ja otišla kod bake i dede. A inače sam vikende prije rata uvijek provodila kod bake i dede. Dakle, to su bile dvije kuće. Na Vratniku škola, al’ uvijek zato vikend na Grbavicu kod bake. Već sam ja negdje krajem aprila bila na Grbavici i onda se desilo ono što se desilo. Grad se podijelio. Grbavica je  ostala izolovana. Nije bilo mogućnosti da se, da prijeđem na Vratnik, a nije baš nikome od nas ni bilo jasno šta će se desiti, kol’ko će trajat. I jedina mogućnost za mene, baku i dedu je bila da idemo dalje.

Pošto je moja baka, a i mama, one su vezane za Vojvodinu, tamo su rođene, nama ja bilo jedini mogući način da preko Grbavice, Pala  krenemo autobusom za Beograd. I onda smo bukvalno, kad smo prešli tu granicu, mi smo izašle malo ranije u Šid, tako da sam ja u Šidu onda bila naredne dvije godine. I ‘94-te, dakle rat još traje. 94-te, ja sad ne znam koji je po redu to tačno bio mirovni sporazum, al’ tada je bilo primirje u Sarajevu i uspostavljen je taj Plavi put. To je prva veza između Sarajeva i Grbavice, gdje su ljudi mogli putem mosta Bratstva i jedinstva da pređu na par dana s jedne strane na drugu. Ta informacija kad se pojavila, a to je bilo na svim  vijestima u cijeloj regiji, e od onda mene više niko nije mogao zaustavit. Ja sam htjela nazad kući u Sarajevo. Završila sam tamo malo ranije. To su svi, i nastavnici i ta škola, izašli su mi u susret da završim sedmi razred ranije. I onda sam s bakom… Deda nije smio dolazit. On je još uvijek bio, ovaj, vojno obavezan tako da smo baka i ja došle na Grbavicu i predale papire da ja pređem ustvari za stalno u Sarajevo kod tate. E onda su me dole isto… Provela sam dva mjeseca. Bilo je tu, ono, stalna ispitivanja, da se obavještava ovaj ovdje… Uglavnom, to je trajalo jedno dva, dva i po mjeseca sam ja bila na Grbavici, čekala da pređem. Na kraju su me pustili za rođendan, 16. augusta. To je trebalo bit iznenađenje. I taj dan sam prešla nazad u Sarajevo, I eto tu sam onda sve posle bila.

Ostatak?

Ostatak i rata i poslije rata sam tu. Niko u mojoj porodici nije vjerovao da će bit rat. I kad je stvarno počeo, onda, eto, kažem, to, to granatiranje sjećam se, na Vratniku, Grbavica… Sve se, sve se to dešavalo nekako i prebrzo. Nisam ni razmišljala. Možda jedina odluka je moja bila tad. Ja znam kad sam s bakom i dedom trebala otić’ za Šid, oni mene su tad pitali, ono, ne, nisu htjeli bez moje, mog pristanka i moje volje. Ono, kao situacija je takva. Deda je vojno sposoban, baka je teško bolesna. Ono, ne znamo možemo li se više ikad, ono mislim u bliskoj budućnosti povezat sa ostatkom grada, al’: “Hoćeš li ti da mi idemo?” I onda kad sam došla u Šid, brzo sam se ja pokajala. Ja sam stalno razmišljala kako ću se ja vratit nazad. Bilo je tu nekih pokušaja i ‘93. al’ eto, tek ‘94. sam se vratila. Al’ znam da mi u jednom trenutku već, možda je to početak ‘94., ja sam nekako mislila da rat nikad neće završit. Da je to to. E, onda opet kad je, kad je sve to došlo, ovaj, s tim Plavim putom kad se ukazala prilika, nekako su se stvari samo dešavale. Nisam ja puno razmišjlala. Čak ni kad sam se vratila u Sarajevo. Ja znam da sam ja onda počela izlazit, hodat sama, šetat. Mislim, ono, al’ ja nisam bila baš svjesna te opasnosti. Ja sam hodala. Ja znam, recimo, padne granata. I sad, čuješ one gelere kako padaju, al’ ja nisam kontala šta je. Ja samo čujem na ulici kako mi svi govore: “Lezi, lezi, lezi!” Jednostavno, ne znam. Nisam osjećala tu opasnost. Tek kasnije kad sam razmišljala o svemu tome onda sam shvatila kako je to prilično nepromišljeno bilo, i kako ja se divim svojoj baki i dedi. Da ja sad imam dijete od 14 godina i da mi govori da hoće nazad u rat – ma nema šanse.  Al’ dok se sve to dešavalo, znaš, džaba. Kol’ko god je to vanredna situacija, to se dešava i to je normalno. Znaš, tek kasnije ti možeš da razmišljaš je li to stvarno bilo normalno il’ nije.

‘94. ti tad već imaš 14 godina?

Da, ja imam 14 godina.

I kada se kod tebe počinju dešavat prve simpatije? Da li je to bilo u tom periodu ili?

Ja kad sam krenula u prvi razred osnovne škole, to je znači ‘87., ja sam se zaljubila u djevojčicu koja je bila osmi  razred. I ja sam došla kući i to javno rekla svima. Da sam se ja zaljubila u Sanelu. I onda… Al’ oni su se tako smijali smijali, smijali. Al’ dobro, oni su uvijek… Ja sam njima bila ko igračka. Ja sam bila jedino dijete u široj porodici.  Niko to… Baš sam nekako generacijski između svih tih braće i sestara. I ne znam, i onda je to uvijek bilo, ajd. Uvijek sam imala tako neke malo kao za njih lude ideje. Kao dobro, hahaha smiješno je. I onda su oni meni objasnili kako to jednostavno ne može. Kako se djevojčice zaljubljuju u dječake i dječaci u djevojčice. Djevojčica u djevojčicu se ne može zaljubit. E sad, pošto oni, baka i deda, dedo i nana jesu bili kompletan neki moj taj stabilni, ne znam, svijet. I u tim godinama ja sam njima vjerovala sve što oni kažu. Ja sam nastavila nekako živjet taj život. Pošto sam uvijek malo sklonija bila namaštavanjima. Ja sam sve godine poslije imala taj neki, da kažem, namaštani svijet. Živiš neku stvarnost, koja je eto šta ja znam, brzo se svašta nešto počelo tu rušit. Odmah nakon rata su počeli umirat. Prvo deda, pa nana, pa onda baka je odselila u Bijeljinu… Tako, baš je bilo onako dosta rastrzano sve. Al’ taj neki tok je iš’o kako ide svakodnevnica, a drugi je bio taj svijet u kojem je eto tako to postojalo, taj neki namaštani lik. Znaš, al’ sve je to, ništa ja još nisam potpuno ni svjesna, ni nesvjesna. Jednostavno, kažem ti, idu te dvije paralele. Neki svakodnevni život. Pa čak mi tako prošla, manje više, i srednja škola.

Onda, kad stvarno sam počela razmišljat, kad sam nekako sebi i priznala i, je l’ kod mene jest bio taj proces otkrivanja i priznavanja. Kol’ko god da je bilo prisutno. To je bila prva godina fakulteta. Studij filozofije. I generalno, pa ne znam ko, i društvo oko mene, par ljudi koji su tu bili, ali i te knjige, ne znam, i Džudit Batler. I sve to što je mene odjednom znaš dočekalo zato što ja sve do tad nisam znala. I tad prve godine fakulteta je meni postalo jasno. Tek, znači, to je moglo bit 19-ta godina. To je već 1999-ta, 2000-ta kad ja počinjem da shvatam stvari. Ja se sjećam samo jednog, jedne prve informacije iz novina. Tekst je bio napisan tako da postoji neki kafić il’ klub gdje se kao homoseksualci okupljaju. I prosto, ja ne znam. Nije se ništa zakonski moglo desit, al’ nešto je bilo zbog čega je bilo neko slavlje tu noć. I sad je izvještaj kao, kako postoji to mjesto gdje se okupljaju. I sad razgovor sa vlasnikom kafane, koji znam da je tako rek’o : ” Da nikad ne bi mog’o poželjet bolje goste.” I to je ono… E sad, ja već dolazim u vrijeme, već počinje era interneta. I, prvo su počeli klubovi. Forumi i klubovi na Sarajevu X. Tad se Sarajevo X zvalo. Al’ su oni imali forum. I tad su imali, nije još čet nego klubove. I bio je, zvao se bukvalno Gej klub jedan, gdje su se ljudi upoznavali. Ja sam tako, recimo, djevojku upoznala. I klubovi su možda još godinu-dvije funkcionisali. Onda, ostao je forum. I onda kreće ono znaš, i Balkon i eto, al’ tad, mi smo tad bile u vezi već neko vrijeme, al’ znam da je došao Balkon. Pa onda dolazi ono… Svetlana Đurković je tad pokrenula priču ovdje, znaš. Desilo se, ne znam baš kad je već stranica napravljena, il’ čet, al’ to su bile te neke početak 2000-te, možda ‘04. ili ‘05. E onda je ona, ja kol’ko se sad mogu sjetit, ona je, ovaj, prva javno istupala. Znam da su je pozivali u emisije, i sve. A onda Boba Dekić uskoro nakon toga. Onda… Ja tačno, čak ne mogu već da se sjetim koje godine SOC je nastao, al’ mislim prije toga je to bilo, ovaj, sa Svetlanom. Da onda je sve eskaliralo na onom…

Bilo je i moja tada meni dobra prijateljica je meni, ne znam, možda smo mi bile drugi semestar il’ ne znam. Znam da se jedna djevojka je došla iz Hrvatske, iz Zagreba da studira s nama, i onda je upala u društvo. I znam ta, ta druga moja prijateljica s kojom sam krenula na studije je tad rekla, ovaj, nakon par mjeseci : “Moram ti nešto reć’.”, rek’o reci.  Ona je rekla : “Ja sam  s njom u vezi.” To je prvi put da ja vidim, znaš. Al’, mislim, prvo što sam ja normalno to prihvatila. Svi su oko mene. Al’ dobro, i to je bilo inicijalno da i ja počnem razmišljat. I sve se to dešava u mjesec-dva, maksimalno tri. Al’ ja kad, već i prije upisa na fakultate, već negdje od treće godine srednje škole, tek kad sam došla, upisala fakultet, apsolutno bila spremna da srušim sve, sva znanja, sva vjerovanja kojim su me dotle učili. Jer sam ja i upisala tu vrstu, mislim, filozofiju i sociologiju komparativno, tako da kasnije taj proces prihvatanja meni je bio totalno normalno, i lako se sve to desilo. Tačnije, za nas je taj fakultet,  kol’ko god on kasnije imao, mislim, bio loš i ne znam, al’ je bio prekretnica u smislu da smo mi bili u stanju da srušimo sve čemu su nas učili.

Tražiš neke nove ljude, neke nove svjetove, nešto drugo. I tako nekako je došlo skroz normalno u tim godinama. Prošlo je godinu dana da se ja autujem svima kojim sam mislila da trebam. I manje više većina, mislim, većina njih je to odmah prihvatila. Mnogi su čak kad su malo počeli povezivat stvari nekako i shvatili da, da su i oni, a ne samo ja nego i oni trebali to puno ranije znati. Što se tiče porodice, rekla sam tetki, s kojom sam, to je ustvari tatina sestra. I onda smo nakon rata ja, ona, njen sin i deda živjeli u  toj kući. Ja sam njoj rekla, ona je super reagovala. Od tog da me je tjerala da tražim gdje se sastaju, da ona ide sa mnom da tražimo te neke partije, žurke. Al’ ona je takva osoba, mislim, kažem tetka, ona je deset i po godina starija od mene. Nije ona uopšte ono… Kad se moja djevojka pojavila, ona je stalno postala prisutna i nju su svi prihvatili. I dedo isto al’, šta je on mislio? Je l’ je on mislio to tako, mi se baš non stop družimo. Znaš, al’ meni je bilo čak glupo, mislim, ne znam šta bi tu deda radio s tim. Ono, dedo je na kraju skoro počeo naglo i senilit i sve i nisam ništa govorila. Tati nisam rekla. On je shvatio kasnije. Prije svega, zato što nemam takav odnos s njim. Mi nikad bliski nismo bili, tako ja uopšte nisam imala potrebu da ja kažem njemu : “Ej znaš, ja sam to i to.”, nego je on to shvatio. I mislim da su svi, znaš, prijatelji i porodica, svi su to prihvatili vrlo brzo. Bilo je par ovih koji su ‘vako malo više okrenuti ka, ka religiji i vjeri malo. Nikad meni niko ništa nije reko, al’ sam čula sa strane da baš nisu bili za to, al’ su nakon godina, ovaj, i oni prihvatili.

Ja mislim danas da, otvorena sam. Svi znaju da sam ja lezbejka. Ja to, znači, s ljudima s kojima se družim, s kojima dolazim u kontakt, pa i par poslova koje sam radila, ono, od Sarajevo Film Festivala, pa ovaj Navigator. Sve kolege su znale, znaš. Ja lično nikad nisam imala tu vrstu neugodnosti. Ja mislim to dosta možda zavisi od stava, jer kad ti, nekad ljudi budu zatečeni valjda kad ti to njima odmah tako kažeš direktno. Tako da ne mogu reć’ da sam ja imala neke probleme. Sad, šta se priča o meni malo dalje, šire – to ne znam. S druge strane, i posao koji ja radim. Ja manje-više ipak pišem, znaš ono i svi ti poslovi su bili, ono, i honorarni, povremeni. Nisam ja tol’ko čvrsto vezana za neke institucije, nit moj posao je takav da, da bih ja to trebala krit il’, znaš, ono, nekako. E sad ne znam. Sad neko u drugoj profesiji, u nekoj možda javnoj instituciji… Ne znam, znaš. Vjerovatno je puno teže. Ja sjedim kući i pišem.  I ono što u knjigama napišem, to jako malo ljudi realno i čita. Nije to sad… Ja znam kad sam prvu knjigu napisala, odavno je sad to bilo. I sad, imaju tu dvije, dvije su, kao, dvije priče. Ja znam prvi intervju, neko je mene pitao, kao : “Pa je l’ te strah?”, kao : “Šta će…?” Pa, od čega? Mislim, koga? Prvo, tih koji manje više napadaju, prvo, ne čitaju. Da se razumijemo. Nije književnost to mjesto koje će te učiniti. Mislim problem je za ljude, je l’, koji će izać’ sa transparentom na ulicu je l’, njihovi životi su u pitanju. A sada to provlačiti kroz umjetnost ovako-onako, mislim da, znaš, barem se meni do sada to nije desilo. Premda se jasno odmah nakon te prve knjige se tačno znalo. Rečeno je bilo, premda su to isto zbirke kratkih priča, al’: “Napisala jedna lezbejka, napisala lezbejski roman”. I to se tačno znalo, znaš, u književnim krugovima gdje ja mogu sutra tražit izdavača, il’ kome da se obratim, kome da se ne obratim. I to jednostavno znaš sve. Al’ kažem, nikad nasilja nada mnom nekog nije bilo. Čak u tim prvim godinama, mislim ne baš u prvim godinama, prvu godinu ja i djevojka smo znale držat se za ruke, hodajuć’  gradom. Al’ verovatno to ljudi nisu, šta ja znam… Kod nas i drugarice se drže za ruke. Tako je bar prije bilo, ne znam sad. Tako da, znaš… Ja sam, možda sam imala i sreće. Šta znam…

Ja mislim da bi proces bio neuporedivo blaži da se nije desio. Da je bio neki, čak i da nije ostala socijalistička država, nego da je bio neki drukčiji put tranzicije. Bez rata, bez uplitanja nacije, bez religijskog ekstremizma, da bi tad bilo puno lakše, i da mi danas ne bi imali problema kakve imamo. Kolko god ja bila u nekim stvarima nostalgična i smatrala da je ta socijalistička zemlja bila puno bolja od ove, znači, nije opet bilo po pitanju LGBT zajednice, ono, puno bolje, jer je bilo sve u nekoj tajnosti. Možda čak i dan danas, ja kad bi trebala dijelit, nekako, taj život u okviru porodice, to se dijeli na vrijeme prije rata, i od rata pa na dalje. Jer se meni, ustvari, početkom rata  raspada porodica. I ja od tada, dakle, sam i uvijek između dvije strane.

Ja se sjećam i prestanka rata jer je za mene prestanak rata prvi poslijeratni koncert u Domu mladih .To je bio tada već kraj ‘95. Onda, moj upis u srednju školu. Sve su to sad značajni datumi kad ja znam da više nema opasnosti, da neće niko ni pucat po gradu. Okej, prvo polugodište, sjećam se, još uvijek su redukcije i struje i vode. Znam da nešto uvijek učim pod svijećama. Al’ mi lagano dolazi. Dakle, već drugo polugodište u srednjoj školi. Rat je stao. A u principu, na nekom drugom planu, mislim da nikad nije stao. Nekako, porušilo se mnogo šta, i sve ono što se izgradilo  poslije, čak i ako gledamo sad širu neku društvenu stvarnost, meni je to sve produkt čistog rata. Ali, ja ne vidim uopšte da se ide, mislim, u građenje nekog mira u smislu neke normalne zajednice i društva. Meni je ovo sve i dalje posljedica rata, i mislim da i dalje sve opstaje na temi rata. Čak je za mene i djeca koja su rođena i ne sjećaju se tog rata, su meni direktno, barem u toj socijalnoj stvarnosti u kojoj odrastaju, totalno su u domenu rata. Znaš i ta mržnja i nacionalizam i sve je to meni i dalje rat. Ja, ja nikad više takav mir, kojeg se ja sjećam kao dijete, nikad nisam pronašla. Ni ovdje, ni u Srbiji, znaš. A idem, stalno sam i tamo i ‘vamo i u Hrvatskoj, al’ meni je ovo sve, na neki način, i dalje taj rat.