Transkript intervjua:
Pa za početak da li bi nam mogla reći gdje si rođena i gdje si odrastala?
Ja sam rođena u Italiji. Veći dio života živim u Sarajevu, BiH. Tu sam išla u srednju školu, na fakultet. Roditelji su mi iz Sarajeva. Tako da porodično smo svi tu.
Možeš li mi nešto reći o svom djetinjstvu i da li bi mogla izdvojit neki sretan događaj pa ga podijelit s nama?
Hm, pa ne znam. Ja sam baš imala super djetinjstvo. Onako dosta su me roditelji puštali da radim šta želim da treniram šta želim, ne znam, da se bavim umjetnošću, da idem na ples, skijanje tako da sam baš imala super djetinjstvo i sve te aktivnosti su mi popunjavale vrijeme iako sam išla u neke bezveze državne škole gdje se nisam osjećala super. Tako da što se tiče toga, kao mlađa, mislim manja bilo mi je super do nekog perioda srednje škole kad sam shvatila ono kao šta sam ko sam.
E super. Taman si me uvela u drugo pitanje. Kako je išlo to nekako propitivanje i razotkrivanje seksualnosti?
Pa ovako mislim da da je to krenulo…pa baš sam bila možda ono peti, šesti razred osnovne škole kad sam ja već primjećivala kao nešto nije u redu sa mnom, kao jebote kako sad svi imaju neke simpatije, nešto se priča o tome, učimo o tome, znamo kako su djeca nastala, ono kao sad šta je sa mnom. To je sve trajalo dok nije došao internet (smijeh). I onda sam ja tako guglala i guglala i kao shvatila ok takvih ljudi ima još. Kao ne znam ja šta smo sad mi ali nas ima još, nisam ja jedina. I to me onako utješilo. I sjećam se nekad osmi razred, kao upis srednje škole. Ja sam išla u privatnu školu sa samo ženama što je meni bilo sjajno, onaj ali tad sam baš shvatila jao kako meni ovo prija, kao hvala Bogu pa nema tu frajera, dječaka i to. Tako da mislim da je internet i onda kako su krenuli izlasci, kako sam izlazila na neka hajmo reći malo urbanija mjesta primjećivala sam aha vidi ima ih, vidi ovo. Krenulo je i neko prvo zabavljanje, neke prve djevojke, mislim sve vrijeme sam ja bila pod presijom mame. Već kroz srednju je krenula ta presija kako ti nemaš momka, zašto nemaš momka, hajde nađi momka dok ovako negdje u srednjoj možda pred kraj je bila u fazonu ne možeš izaći bez momka. Tako da sam ja onda našla jednog gej druga, pa drugog druga i tako sam kao imala te neke momke za mamu, mislim za roditelje, morala sam tako. Tako da je tako nekako to teklo. Mislim da je internet bio onako nekako ključan (smijeh). Da ga nije bilo baš ne znam šta bi.
A de mi reci, ako bi htjela podijelit kako je sad ovaj kako se sad osjećaš i kakav odnos imaš s njima, mamom, roditeljima, jesi i im out ili nisi?
Pa ovako, ja sam out svima. Mislim čak da cijela porodica zna, da ja uopće nisam, kad sam se outala mami da su svi saznali, da je ona svima to rekla. Sa ocem jer su moji roditelji razvedeni, kad sam se outala on je bio u fazonu ja sam znao, kao šta sad s tim, eto dobro. Sad kao pitat ću za žene. Do sad sam pitao jer sam pitao za frajere, tako svi pitaju pa kao i ja znaš- Tako da sa ocem sam super. Onaj upoznao je svaku moju djevojku, dok je mama baš onako… Mislim sad nakon, ja sam se outala prije pet i po godina sad će ja mislim. Meni je bilo tad osamnaest tako nešto, sad će šest godina hajd. Onaj, bilo je baš užasno iskustvo.
E sad ne znam nakon šest godina ona je nekad u nekim svojim momentima kao znaš, kao očekuje se od žene da rodi kao to je jedna od najbitnijh stvari. Pa hajde ti to pa radi šta hoćeš. E u tom je nekom momentu. Pa onda drugi dan je ponese pa kao znam da nećeš biti sretna ovdje. Tako da iskreno ne znam šta bi sad rekla, nemam više pritisak jer ne živim s njom. Ne možemo da pričamo o tome i ne pričamo. Onda ja i ne dozvoljam da pređe neke granice jer nema pravo na to i tako da takav odnos imamo. Više pričamo o nečemu, o vremenu ono.
De mi reci ovako, šta bi za tebe bila zajednica i imaš li neku svoju zajednicu i je l’ se ta zajednica nekako mijenjala kroz vrijeme u procesu odrastanja i sada i koliko nalaziš neke podrške i imaš li neki osjećaj sigurnosti?
Misliš u prijateljima ili tako neki krug ljudi?
Šta je tebi zajednica, ako je to krug prijatelja, onda je to to.
Pa da to je bilo jedino kroz prijatelje. Naravno imala sam prijatelje s kojima sam se prestala družit kad sam se outala jer kao bilo je u fazonu mi smo mislili da se ti zajebavaš s time a ti si kao ozbiljna pa to je bolesno kad si ozbiljan. Kao kad se zezaš s tim to je u redu. Mislim bilo je prijatelja, ja kažem to nisu prijatelji, to su ljudi koji su očigledno trebali da odu iz života ali što se tiče ostalih nekih mojih bližih ljudi svi su bili super supportivi, mislim i onda imam krug prijatelja, naravno imam i gej prijatelje tako da što se tiče te zajednice da a od strane porodice nikakvu podršku nisam od nikoga imala znači od dajdže, dajdžinice uh, ne znam očuha, nane. Nikakvu podršku, svi su ono u fazonu pa kao polako nadoći ćeš ili ćeš se izliječit ili ono kao doći ćeš ti tobe što bi kod nas rekli. A onako što se tiče neke zajednice, ja sam svjesna da u Sarajevu bio je, mislim i sad je taj Otvoreni Centar ali nikad nisam nikoga ni kontaktirala ni javila se jer nikad nisam vidjela da su nešto konkretno uradili ili da su nekoga koga sam ja upoznala, bilo je odvratnih autanja mislim u gradu čuješ priču, upoznaš nekoga, ne znam da su oni nešto sd konkrento pomogli, uradili pa sam bila u fazonu ne treba mi. Išla sam ja općenito na psihoanalizu, imala sam psihoterapeuta i nije i trebala ta vrsta podrške.
A da li bi podijelila s nama šta su još tvoje ljubavi? Ja znam da se ti nekako pronalaziš kroz neku yogu, meditaciju, umjetnost i to pa bi li htjela podijelit malo s nama?
Pa da. Ja nekako od malena sam, nekako me privlačila ta spiritualna strana svijeta. O politici ništa nisam znala, do bivše djevojke. Imamo kao tri predsjednika, da znaš. Ja kao wow, vidi to, tako da uvijek je tu bila neka umjetnost, neke moje kreacije, ne znam, onda se pojavila i ta yoga, meditacija. Mislim meni je to sve pomoglo jer sam prošla i kroz taj proces ne znam, da nisi prihvaćen, onda nisam bila prihvaćena jer su mi roditelji razvedeni pa mi otac druge vjere. Pa ono ti to sve prolaziš stvarno da nisam se nekim takvim stvarima bavila ne znam gdje bih sad bila. Mislim da mi ne bi bilo lako. Jesu to baš nekako moje ljubavi. Ja ono nekako da mogu, ne znam hoću li moći, živjela bih tako. Ne bih živjela nikakvim kancelarijskim životom, da mogu da biram to je to definitivno. Ne znam.
Reci mi pošto živimo u nekom suludom vremenu ove pandemije, ovaj, tih raznih nekih mjera, možeš li mi reći kako je ova pandemija uticala na tebe, tvoj život? Šta je promijenila?
Pa nekako kad si ti u tim nekim spiritualnim vodama, ovo je meni sve samo ne virus. Onaj i meni je ova godina ispala nekako stvarno super zato što su neke stvari koje su trebale da se završe završile, nešto novo počelo. Promijenilo mi se dosta stvari. Onda meni je pasalo kad se desio taj karantin, ja sam bila u kući, bavila se sama sobom. Mislim kao ono predobro, ne moraš nigdje, ja mogu da čitam satima kao. Nekako cijeniš to svoje vrijeme, vidiš koliko ti fale te neke stvari, okreneš se sebi tako da je, mislim da viš bila kao ono lekcija pa možda bih trebala malo češće sebi dati neko vrijeme i volit se više. Tako da ne znam, mislim da godinu kao godinu neću zaboravit sigurno nikad jer je nekako baš pozitivno uticala na mene. Naravno postoji i ta neka šansa, kao strah te za tvoje, da se ne razbole, ne znam kao, imamo stariju nanu, ona je bolesna, i kao toga te strah, ali sve ostalo onako ne znam, meni je super (smijeh).
A je l’ bi htjela još podijelit s nama, imaš li neku ovako misao, nešto što tebe vodi u životu?
Nešto što me vodi? Pa ne znam, mislim da nekako to kako rasteš. Svaki dan je nešto novo, nije isto. Nekad bih davno rekla kao ne znam, neku izreku nešto bih kao sad tu smuljala ali u biti nije, meni se samo nekako me vodi to da želim da živim, ne želim da preživljavam kao eto sad kao živiš i to je to. Kao eto pošto moraš i tako ti je, svi živimo, nego nekako želim svaki dan da se ispunim, želim da ono iskoristim, da mi je dobar po nečemu. Evo sad ova kafa s tobom, razumiješ? Nešto sam uradila danas. Tako da ne znam možda je to, ono. Možda treba živjet svaki dan.
Super. Luna, hvala ti puno. Ne znam je l’ bi ti htjela još nešto reći, da te nisam pitala?
Pa ne znam. Što se tiče tog svega, mislim snimamo za autanje i tako te stvari, da kako mogu željela bih negdje drugo da sam rođena, da mi je lakše. Željela bih da je mladima sada lakše, da ljudi ne prolaze kroz golgotu kroz koju smo mi neki prošli jer živimo gdje živimo i ono ne znam, mislim ja sam bila u momentima stvarno uplašena za svoj život, nije mi bilo ni malo svejedno šta će biti sa mnom ono. Možda da sam nastavila da živim u Italiji, da sam u Americi ne bi takav problem jer imala bih nešto da me štiti, osjećala bih se sigurnije i ono žao mi je što će nažalost još uvijek iako je 21. stoljeće 2020. ljudi prolazit kroz to sranje. Eto to je to možda.
Ok, hvala ti puno.
Ma ništa.
***********************
Ova priča je dio serije ličnih priča lezbejki, biseksualnih, trans i kvir osoba o odnosima, identitetima, seksualnosti i rodu, osjećaju pripadanja, kreativnosti i radu. Osobe iz zajednice dijele svoja promišljanja vezano za ova pitanja u odnosu na period prije, tokom i poslije rata, kao i trenutnu COVID-19 pandemiju. Inicijativu je podržao Feminist Review Trust Fund.