Ona

Transkript intervjua:

Dobar dan Ona.

Dobar dan.

 Za početak bilo bi super da mi kažeš ako možeš gdje si rođena i gdje si odrastala?

 Rođena, odrastala i zaglavljena u Sarajevu. Sve ove godine.

Možeš li mi reći nešto o svom djetinjstvu? Ako možeš izabrat neki sretni događaj iz djetinjstva pa da mi ga ispričaš?

 Sretni događaj? Pošto sam odrastala kao jedina djevojčica u ulici, za ulazak u raju tad je bilo potrebno ispuniti neke uslove. Jedan od njih je bio penjat se na drvo i nikad mi niko nije rekao da nešto ne mogu zato što sam djevojčica, jer nekako sam smatrala normalnim da se ja mogu popet na to drvo. Trajalo je, bilo je bolno jedno četiri dana uspona i padova, uspona i padova. Dolazila sam kući pantola punih lišća ali sam se peti dan popela i definitivno upisala u raju ravnopravno. To je za rezultat imalo ne samo taj neki osjećaj da si dio grupe, da si super ono sam sebi, a rezultiralo je time da dolaskom u osnovnu školu nisam znala ni jednu igru za djevojčice ali sam imala najbolju praćku i najbolju cijev iz koje smo pucali. (smijeh)  Pa eto.

 Nešto bih sada da pričamo o nekom konceptu zajednice. Ti si tada već htjela tim postupkom da uđeš u neku zajednicu. Možeš li mi reći šta je za tebe zajednica i kako se taj koncept mijenjao kroz djetinjstvo odrastanje, i oni momenti prije rata, pa rat, poslije rata i sada?

 U kom smislu zajednica? Zajednica istomišljenika, LGBT, žena, šta?

Ti šta definišeš šta je za tebe zajednica.

 Grupa osoba koje nisam ja. I koje pružaju neki osjećaj sigurnosti, ili spoznaje da u slučaju potrebe možeš računati na njih. Eto tako bih nekako ja definisala zajednicu.

 Možeš li mi reći ko je tebi sve bila zajednica? Od tog perioda djetinjstva pa ovog sve pošto smo ti i ja malo starija generacija pa se sjećamo vremena prije rata, rat i koliko se taj koncept uopšte mijenjao?

Sarajevo prije rata je imalo raju kao neki najširi pojam zajednice i pripadanja. Il si raja il nisi raja. Il’ si šupak il’ si raja. Ali ta zajednica je nekako normirala i ponašanje, koja se nekad bila pozitivna nekad i negativna, zavisi je l’. Ali ta neka bit, dio sarajevske raje je bio neki hajmo reći brend koji je bio poželjan u mojoj generaciji kad sam ja odrastala a s druge strane mi smo se nekako dijelili najviše po muzici koju smo slušali po mjestima na koja smo izlazili. Pa sam ja imala tako te tranzicije od ne znam, ultra dijete cvijeća, woodstock, hippy varijante. Ta ekipa se recimo na Skenderiji skupljala u Kaktusu i tako pa me onda puk’o neki novo romantizam pa čenga pa sam nešto bila sva dotjerana, fluffy itd, do nekog punk perioda, kuka i tako, mislim. Ali uglavnom je bila prije rata determinirana muzikom i naravno kompletnom kulturom koja ide uz tu muziku.

U ratu smo bili svedeni na one najbliže, mislim pa nekako po defoltu smo se družili s komšilukom s kojim se do tad je l’ jesmo je l’ nismo pozdravljali jer su nam bili nametnuti. Tako da ono što je meni bilo predivno i čega se zaista s ljubavlju sjećam kad je riječ o ratu koliko god to blesavo zvučalo je prvo ratno ljeto u Sarajevu i do prve zime recimo, taj period, koji je ponukao ljude na ono najbolje, da izađe ono najbolje iz njih. Sjećam se podrške, kao svi smo imali isti strah i to nas je normiralo, to nas je determiniralo kao zajednicu jel. Neko sad došao tu sa strane pa nam diktira šta smijemo šta ne smijemo, jesmo dobri, jesmo loši a mi smo kao eto ono. I taj period je pokazao šta sve solidarnost može i koliko ne moraš uvijek biti sam neophodno. Ja nisam neko ko bježi od samoće ali tako u tim nekim radikalnim uvjetima tipa rat biti sam nije baš najbolja opcija i mislim da upravo zbog te solidarnosti i tog nekog jakog brenda komšiluka u našem društvu niko i nije bio sam. Taj dio mi se recimo.. Taj dio zajedništva i dijela rata se uvijek s osmijehom sjetim a poslije rata je nekako radno mjesto determiniralo, puno više nego bilo šta drugo. Družiš se ili s ljudima s posla. Da se razumijemo, ova naša zajednica što se mene tiče nije postojala. Ne postoji ni danas zajednica kao zajednica, ono što ja smatram zajednicom, nažalost, nije nešto na čim se radilo kontinuirano. Radilo se onako ad hoc, povremeno, po projektima, ali nije kroz onaj najčistiji aktivizam. Mislim da nam to danas fali ali trenutno moju zajednicu čine prijatelji, prijateljice uglavnom, par prijatelja koji, hajmo reći da nas vezuje antifašizam, da nas vezuju godine, da nas vezuje sjećanje na Tita. Da nas vezuje tako, te neke vrijednosti koje su meni se iskristalisale kao važne.

 A koliko imaš podrške i koliko imaš taj osjećaj sigurnosti u trenutnoj zajednici svojoj?

Apsolutno.

 A šta je tebi sve potrebno da bi se osjećala sigurnom?

 Eh to su faze koje su se mijenjale kroz život. Trenutno mi ne treba ništa. Trenutno sam u apsolutnom miru sama sa sobom. Kad sam ja samo u pitanju. I da li će se ja, kao Ona dopasti tebi ili ne to, ovaj, nije mi nešto napeto. Jednostavno izgubila sam onu potrebu da se dopadam, da budem prihvaćena. Takva sam kakva jesam i onda nekako privlačim i takve ljude. A osjećaj te neke podrške, lupam, evo ne znam. Imamo sad ovu Koronu i te budalaštine. Mi smo nekako grupa koja ne umire od straha. Naravno svi peremo ruke, i uvijek smo prali ruke i ne znam, ali ne bistrimo vijesti 24/7, ne živimo u strahu, nemamo to neku, ovaj… Ne treba mi support ali mi je ugodno među istomišljenicima.

 Možemo li se sada nekako osvrnut na neki razvojni put, pa da mi malo kažeš kako je nekako išao proces otkrivanja seksualnosti, seksualne orijentacije i roda kod tebe?

 Ja sam neko ko je odrastao bez interneta. I prvo čega se sjećam bile strašne suze što moja zvanično najbolja prijateljica nije s nama na moru. Do te mjere da su se naši roditelji dogovorili da nas naredne godine skupa vode na more. Jer sam ja bukvalno prvo razdvajanje od nje preplakala. Jako blizu smo stanovale i mi smo onako po… Sad s ove tačke znam da sam negdje bila privučena njoj, ali tad je ona bila moja najbolja drugarica i ja nisam imala nikakve druge parametre po kojima bih mogla. Pričam o prvom osnovne. Nakon toga, kažem odrastala sam okružena muškarcima i to mi je uvijek godilo. Osjećala sam se nekako sigurno među njima. Imala sam situaciju krajem osnovne da se u mene zaljubio dječak koji je ono bio everybody’s favorite u školi. Ja sedmi, on osmi i sve su djevojčice bile lude za njim. Ja sam osjećala napad. Nije to panika al ono nemoj kvarit druženje, kvariš, nije to to. I nisam se ja stvarno puno bavila time do pa… mi je bilo važno da imam raju, da mi izlazimo, da nam je fino. U jednom momentu sam izlazila sa jedanaest muškaraca, mislim nisu mi bili dejtovi nego su mi bili raja. I to su neke fine tako godine. Nije se meni niko tada sviđao, sviđao, da ja kažem da sam imala neki crash, nešto ali sam osjećala da sam drugačija, nisam znala definisat to, sve do momenta do 94-te kada radim za jednu međunarodnu organizaciju i dobivamo media digest iz Zagreba i Beograda i tamo pročitam o djelovanju Labrisa. Imala sam na stolu telefon. Nije bilo telefonskih linija sa Sarajevom, normalnih ali mi smo imali satelitske telefone u uredu pa sam nazvala Labris. Prvo nisu vjerovali da zovem iz Sarajeva pa sam ja rekla da bih ja s nekim da pričam. To je bilo više kao instinkt. Ja ga ne znam drugačije opisat. Nisam ja sebe do tog momenta identifikovala osim kao ženu nikako, djevojku. Ovaj i onda su one stvarno fenomenalno, dva i po sata smo pričale na telefon, i ovaj tad sam shvatila da nisam sama i ko sam i šta sam i da nisam bolesna. (smijeh). Poslije kad sam ja išla u Beograd, nisam nikad išla u Labris, ali Alex naš kad je išao tokom svoje tranzicije, sam mu rekla od stola do stola izljubi svaku, ali Bog zna jesu l’ to te žene tamo, sumnjam ali hvala im puno.

 A kako ti je išlo poslije nekako s okolinom i ljudima oko sebe, u smislu tom nekom, da li si osjećala to neko prihvaćanje, odbijanje?

Eh. Kad sam ja to sama sa sobom rasčistila jako mlada, mislim puno mlađa nego sad, onda sam imala potrebu da to krijem. Poslije sam imala potrebu da to svima kažem kad sam sebe prihvatila. Sad mi je svejedno. Baš je išlo u valovima. Puno su za nekakvu moju sigurnost, odnosno osjećaj jest, to je ok činili partiji koji su Svetlana i ekipa organizovali, pa se išlo na žurkice u Fis svašta nešto. Ovaj to mi je nekako ono, to nisam propuštala. Ne, nisam nikad našla partnericu na partiju ali mi je trebalo valjda to da sam dio, da nisam sama. E kad sam realizovala konačno ljubav sa ženom, bila je strankinja u pitanju i to mi je otvorilo sv moguće nove svjetove o kojima negdje slutiš znaš ali tad sam u stvari sto posto znala, mogla se pogledat u ogledalo i reći da ja sam lezbejka, jebem ti ga, tako je kako je. S druge strane ja sam cijelog svog života imala želju da budem mama i ja sam jedne godine rekla tati kog jako volim, za kog sam vezana da ću rodit bebu ali bez pripadajućeg muža međutim to je kod njega izazvalo neki, veliku povrijeđenost, i lošu reakciju. I onda sam se udala. Mislim i dan danas da sam izabrala najbolju moguću osobu jer smo prijatelji i dan danas i nakon razvoda. Apsolutno se slažemo oko odgoja djece i sve to. Ali trudila sam se zaista da sve to svoje potisnem i budem najbolja moguća žena po svim hetero normativima. Zbog griže savjesti. Ali niko tu nije bio sretan. To smo jedno drugom iskomunicirali da nismo sretni. Mislim da prvi postulat roditeljstva treba biti: “Učite djecu da budu sretni.” I da im to bude važno. Ovaj, e onda sam imala četiri veze koje su svaka nosile neke svoje nove momente. Tako, tu sam. Sad sam u ljubavi. Volim i voljena sam i uživam u tome.

 Od kako te znam, znam te kroz neke aktivističke vode pa bi li mi mogla nešto reći o svom aktivizmu, otporu, solidarnosti kao, nekada, sada i je l’ se to promijenilo i kako vidiš uopšte stanje u ovoj državi, da li ima nade da se nešto mijenja?

 Stanje u ovoj državi je takvo da skoro u glavu znam bez obzira na temu koja okuplja ljude, bilo da su djeca sa poteškoćama, govorim o temama koje su meni jako važne i koje me mogu izvući na ulicu i radi kojih ću reagovat. Bilo da je gej populacija, životinje, bilo da su žene generalno. Zna se nas dvjestotinjak u glavu maltene, ako ništa klimnemo glavom kad se vidimo i to je to. Ono što mene fascinira što vidim putem društvenih mreža i ljudi koji mi se javljaju je neki ogroman nivo straha. Ja više sebi ne mogu objasnit čega se sve ti ljudi boje. Jasno mi je, egzistencijalni, ovakvi onakvi, ali kao svi smo istomišljenici, mi neki nekad nešto i kažemo i djelujemo a ostali ćute. E kad su bili protesti za JMBG tad sam bila ponosna na ljude što za nepoznatu bebu, znači osjetili su emociju u sebi koja ih je izvukla van. Mislim da sve ove godine straha koje nacionalističke stranke promoviraju, oni uživaju na način da se mi bojimo Drugih i to je glavni narativ. Drugi is not good. Uspijevaju držat stvari kakve jesu i ne mijenja se ništa. Živim za dan da svi ovi koji su istomišljenici postanu i jednako glasni u verbalizaciji odnosno vokalizaciji onoga što osjećaju, misle. A aktivizam, pa pazi… Ja nemam u svom genetskom kodu neki strah osim za svoju djecu i tu imam samo ljubav, barem mislim da nemam strah. A ne djelovat, ne reagovat na stvari koje ti se ne dopadaju meni je jest jednako prihvatanje tih stvari. Pa sad kad imaš dijete koje negdje u Cazinu pobaca vreću kučića u rijeku onako, just for fun of it. To je meni strašno. Znaš to ti je pokazatelj šta sve nije u redu u toj porodici, u toj školi, u toj zajednici i ne ragovati na to, mada u pravu čutanje je odbijanje, čutanje nije prihvatanje, u rimskom pravu, mislim u pravu generalno ali u životu nereagovanje, nereakcija je prihvatanje takvih pojava. QSF 2008. Batine je dobila žena koja je najmanje trebala da ih dobije. Strejt žena. Koja podržava, koja vjeruje da su svi ljudi isti. Ja sam skakala na nekakve vehabije jer sam… I dan danas želim vidjet tu djevojku. To je meni triger bio, da budem puno glasnija. Dvije stvari ustvari vezane za QSF su mi ostale ono jako trigeri. Prva je situacija u kojoj ja izlazim iz Akademije i prolazimo kroz kordon vehabija i tu su policajci, specijalci ali stoje. Evidentno je da tu ne postoji naredba da djeluju. Ispred mene ide djevojka sa maramom na glavi, možda je imala šesnaest, sedamnaest godina, nije više. Imala je skulls one isprinte. Lik kojeg je prošla je s leđa udario nogom. Ona je samo dublje ruke gurnula u džepove, spustila glavu i nastavila dalje. Nije se okrenula. Je l’ tad mama u meni progovorila jer sam ja tad već bila mama. je l’ samo žena, je l’ šta god. Ja sam samo skočila na njega, hajde mene majku ti milu! I taj bradonja bježi sad od mene a moja šefica s kojom sam bila tu koja je došla iz Banja Luke samo zbog toga jer je naš kolega koji je radio s nama bio dio izložbe i došla je da podrži. Prestravila se naravno. I sad ja nju pokušavam da zaštitim a htjela sam ganjat ono djete da je pitam ko ti je rekao da je u redu da te udaraju a da se ti ne okreneš da ne vidiš ko je. E tad sam se ja negdje naljutila. Stvarno jesam. Poslije sam, valjda je neka TV snimila, Nova TV iz Zagreba je objavila na dnevniku i ja dok sam u bolnici, tamo sam da vidim kako mi je prijateljica i to, ja dobivam SMS poruke treba ti djecu uzet, treba te dobro jebat, treba ovo, treba ono. Odvratluk onaj najgori koji je mene negdje samo dodatno naljutio i od tad se ja počinjem aktivno uključivat u aktivizam koji se tiče zajednice. Do tad sam bila ono životinje, djeca, ovo-ono. Ali ovaj LGBTI…, ta skraćenica, tad 2008.

Da li su se neke stvari konkretno po pitanju LGBTI zajednice, da li su se promijenile i u kom smjeru su se promijenile, od tog QSF-a do danas?

 Prvo ja ne vidim zajednicu kao zajednicu. Zaista ne vidim. Vidim puno malih klastera koji razdijeljeni da li bivšim vezama, zajedničkom simpatijom, da li, čime god, znači… Ovi lobiji i grupisanja o kojim ljudi pričaju ne postoje. To je jedna stvar. Druga stvar…

Da li bi mogla reći šta se promijenilo?

 Promijenila se svijest mladih koje uz naravno pristup informacijama koje oni imaju u odnosu na mene prije trideset, četrdeset godina. Mogu puno brže, puno bezbolnije i sigurnije da saznaju ko su, šta su, gdje se šta nalazi. Imaju podršku, imaju pomoć ukoliko im je potrebna. Mislim da je to divno naravno. Gledam svoju kćerku koja je sa četrnaest rekla ko je i šta je, i jedno vrijeme bila toliko sretna i ponosna da je konačno završila taj proces je l’, da je samo o tome pričala. Da sam rekla u nekom trenutku: “Dijete, jako puno tebe ima, drugih identiteta, dugih uloga, svega. Ne determinira te to. Košto te ne determinira činjenica da si žensko. Ili da ti je ok da s doživljavaš kao žensko, u ženskom tijelu. I kćerka si, i učenica, ne znam, sutra ćeš biti te i te profesije i komšinica si i Sarajka, ovo, ono .”  Svi mi imamo jedan look pun slojeva različitih identiteta. Ali aktivizam među tim istim mladim, ja ga ne vidim onako srčano kako smo mi nešto to. Možda ne osjećaju potrebu, možda im nije imao ko pokazat. Ne znam šta je od to dvoje. Ali ako ne vide da ljudi izlaze na ulice kako će se odlučit da iko izađe na ulicu. Tako da, jako mi je drago da lakše odrastaju u ovom segmentu i da su im dostupne sve moguće informacije ali da se to pretače na neki aktivizam, baš i ne vidim.

Da se vratimo sad na trenutno stanje i kontekst po pitanju ove korone. Možeš mi reći kako je to promijenilo tvoj život i život tvojih najbližih?

Pa evo recimo u onom prvom valu bila sam, hodala sam okolo ponosna kao paun, iskreno jer je prvi dan kad su uveli Zabranu kretanja za osobe starije od 65 moja kćerka obišla kompletan komšiluk sama od sebe, bez da joj neko kaže da to treba da uradi. Popisala sve, šta su im potrebe, dala svoj broj telefona, išla nabavljala, kupovala, bila onako Katica za sve jer je ona bila u onoj starosnoj skupini koja može da se kreće. Ja sam, to recimo pamtim iz prvog vala, isto kao što pamtim da sam u prvom valu prvi put sijala, kopala kod prijateljice na vikendici zemlju. Ali eto pravili smo svoju hranu pa smo tako razvijale te neke… Ja nisam, inače nisam osoba koja je podložna strahu i sad da nešto sjedim kući i paničim hoću l’ se zarazit, neću se zarazit. Vjerovatno bih umrla od stresa jer sam takva. Ovaj, tako da to je što se tiče mislim. Dozvoljam sebi da mislim svojom glavom pa kad ti neko kaže znaš policijski je od 10, je l taj Covid ne radi do 10 a od 10 radi pa nam treba policijski. Nije me bacilo na rat. Puno mojih prijatelja jeste, mene nije zaista. Mene huja uhvatila, znaš. Onda samo mi reci da nešto moram – neću, eto ja sam taj, ta neka vrsta bundžije. Ovaj, pa sam ja namjerno kršila taj policijski, napravim krug oko zgrade samo da pokažem da mogu. I meni bude dobro nešto, kao (smijeh). Ozbiljno. Ja sam i kao dijete imala izlaz ograničen, uvijek kasnila tako da kod mene ti imperativi… A sad više posmatram sa strane u ovom drugom valu, ljudske reakcije. Ja se grlim. Ja sam neko ko strašno voli ljude i zagrlim se kad se s nekim sretnem. Valjda smo više formirali svoj klaster (smijeh).

Ali ne znam, ovaj, super je stvari izašlo iz ovog cijelog Covid-a. Recimo rad od kuće, koji je za puno mojih prijateljica iz raja izašla opcija, pokazalo da se ne mora sjedit u uredu od 9 do 5 a opet se može biti vrlo učinkovit. Mojoj djeci recimo škola fali, a ova prava škola. Ne ove online budalaštine. Vidim da i nastavnici nisu pretjerano sretni s tim. Kažem ja nekako sad ovaj drugi dio posmatram. Završila sam rad na jednom projektu. Sve putem zoom aplikacije. Eto načuli smo nešto novo. Naučili smo koristit i te platforme. Ja barem sam bila vezana za skajp. Evo sad imamo zoom i sve te silne, ovaj, pa ne znam proći će i ovo.

E sad samo još za kraj eto da mi kažeš šta tebe vodi u životu, onako neka misao, ideja ili nešto a što bi htjela podijelit s drugima?

U mojim najcrnjim danima kad sam se zbog najnesretnije ljubavi raspadala i fizički i psihički, meni je nekako buđenje izazvala rečenica: “Neko se u ovom trenutku moli za ono što ti imaš.” I negdje ću ja to istetovirat na sebi, nekad. Ali puno stvari nismo svjesni dok ih imamo, da ih imamo. Mislim da okrenut se sebi i svojim nekim, radu na sebi i osnaživat sebe je nešto najbolje što možemo čovječanstvu napravit.

Super. Hvala ti.

                                                    **********************

Ova priča je dio serije ličnih priča lezbejki, biseksualnih, trans i kvir osoba o odnosima, identitetima, seksualnosti i rodu, osjećaju pripadanja, kreativnosti i radu. Osobe iz zajednice dijele svoja promišljanja vezano za ova pitanja u odnosu na period prije, tokom i poslije rata, kao i trenutnu COVID-19 pandemiju. Inicijativu je podržao Feminist Review Trust Fund.