Alma

Transkript intervjua u sklopu inicijative Kvir arhiv, 2017

Ja sam… ja uvijek kažem da sam iz Sarajeva. Nekako, odrasla sam u Sarajevu, al sam rođena u Rijeci. Mama… težak život je imala s mojim ocem, mislim, šta je tu ona priča a šta ne priča, šta je tu pretuženo, nije ni bitno. Uglavnom, ja sam ti jako mlada došla nazad babi. I onda sam živjela s babom i s dedom na Ploči, dok je mama radila s tatom. Ja sam ti tu nekako odrasla. Znači, ja sam ti čaršijsko dijete, ono, s Ploče, a onda kad je baba umrla, kad sam ja imala 6 godina, onda sam prešla s mamom da živim i s tatom na Šrokači. I ono, to je trajalo negdje do kad sam možda imala 9-10 godina, i onda sam od devet-devet i po godina prešla kod daidže na Maltu, i onda je se zaratilo, kad sam imala 11. I to je to, znači, ja sam ostala na Malti cijeli rat, ustvari. Ta ženska nota kod nas je bila tolko izražena, i mi smo tolko se… naša sela su bila, ono, žene sjednu, znaš, i mi nešto, ono, razglabamo, i  mi smo ono, znaš… ja stalno govorim da, ovaj, da je moja ova baba bila feministkinja, a nije ni znala. Tradicija se u mojoj porodici nekako prenosila preko ženskog dijela. Ta ženska nota s mamine strane je bila jača nego bilo koja patrijarhalna nota. Mada su one isto tako prenosile tu tradiciju, tipa: šta radiš, kako sjediš, đe jedeš, kako jedeš, znaš. S druge strane su te… uvijek su mi govorile, zato što, nekako, u mojoj porodici uvijek je bilo to neko…domestic violence taj… to nasilje je uvijek bilo prisutno. I ovaj, i uvijek su govorile: “Ako nisi sretna, nemoj, nemoj ni pod razno, nego živi, samo živi! Nemoj, ne, i udavat se, ne udavat, nikad. Ono, nekad porodica te zna, pa pitaju, “Pa kad ćeš”, pa ovo pa ono – moja mama je vazda govorila “Nemojte je, neka, ne mora nikad”. Ono, “Nek ide, nek uživa, nek se, nek se…” Ja mislim da to dolazi iz te neke feminističke note, nesvjesne feminističke note, koje su one imale, gdje su one jedna drugu podržavale, hrabrile, išle prale zajedno veš. Znaš ono… i što je meni jako, ja sam strašno ponosna na to, i ono…i što smo više mi odrastale, te neke naše rodice su bile više, ono, drčne, znaš. “E nećeš ga meni, e neš ga”, jer, zato što su imale tu podršku od te ženske strane. A svi muškarci su bili, ono, pjane, i svi su, ono, bili tužni i bolni, i razdvojeni, i nikad se nisu družili s nama. Znaš ono kao, ima… ženska strana se bolje držala nego ta muška. Jer su oni nekako bili svuda, samo ne kući. I onda kad dođu kući, vazda problem. Znaš kako to ide.

Koji su bili tvoji snovi prije rata? Znači, šta ti je bilo u glavi? Šta si htjela da budeš? Ne znam, o čemu si razmišljala?

Ja sam ti uvijek htjela da budem stjuardesa iz nekog razloga, ne znam što. Ovaj, to je bilo stjuardesa, kažem, da ja pričam sto jezika, meni je uvijek bilo da ja pričam sto jezika, da ja putujem. Poslije toga je bilo isto da ću bit veterinarka, jer sam vazda kupila životinje, ono, all  over the place, pokušavala i spasit. Imali smo mačku, donese miša – ja ga, ono, krpim. Niđe veze.

Znači, gdje se ti nalaziš devedesetih, sada već, pred sami rat?

Devedesetih sam ja već, ovaj, znači ja sam i dalje na Šrokači. Ja mislim da je to taj neki period gdje sam ja prešla kod daidže.

Koje su ti osobe bile najznačajnije u tom periodu, znači, tvog života? Već sad za vrijeme rata pričamo. Ko ti je bio najveća podrška?

Jooj. Najveća podrška u mom, u ratu, je bila moja rodica, od daidže ćerka Dalida, koja sad više nije živa, ona je mlada umrla. Ona mi je nekako bila najveća podrška. Ona me je, onaj, za vrijeme rata… mislim, i naravno daidža i daidžinica. Al nekako sam se s njom… ona je preuzela tu ulogu gdje, kad ti se prep adneš il bojiš se nečega, il puca, ona se znala meni u po noći – puca, tenkovske granate lete iznad nas, ja se tresem, mala sam ja, 11 godina. Al svejedno, znaš, može tebi neko reć “Sve je okej, nemoj se bojat” al ti se svejedno, zbog zvuka i svega toga. Ona je znala meni se obuć (ja slušala, pjevala Brenu kad sam bila mala, meni Brena bila sve), i ona ti se znala meni obuć u po noći tako, nema struje, nema ničega, ona ti se meni obuče, sredi se, našminka se, uzme četu onu za… što se ono, znaš… i pjeva mi Brenu, mislim, po krevetu skače, ono… I onda ona mene tu i nasmije, i onda se znaš, mi se izbudalešemo, ja se umorim, zaspim. Ona poskine šminku i ode leć. Mislim, al ona mi je strašno bila tu, ono…

Pored ljudi, šta ti je još najviše davalo snagu u tom periodu?

Najviše je meni u tom periodu davalo snagu – ja sam počela plesat u tom periodu. Pod granatama, rat, puca se; mi idemo na trening u školu. Bila ona sala, onaj, i moj trener je tad bio u HVO-u il ovako nešto, i oni su ti njemu, zato što je bio vojnik, dali tu salu džaba, da trenira djecu. I mi smo ti bukvalno tu skoro tri ili četiri puta sedmično znali doć i ono, plesat. Nekad i nema muzike, nekad ima muzike. Nema struje, ima struje. Pa ti, kad nema muzike, smrt plesat. Neće, znaš ono, sad ti na suho, ono, tandaraš. Al nekad ima muzike, pa smo ono kontali, ne znam, baterije, pa onda one diname, pa onda znaš, nešto kao, imaš onu od auta bateriju, pa od auta baterija se zakači na ovo, pa ti… al to je zvuk, niđe veze, to krči, to ništa, ono. Al ja sam to obožavala. Mene je plese spasio, ja mislim, da ne postanem ono, neka druga osoba, nego da postanem ono što sam sad. Mislim, i da bi nakon rata se to nastavilo. Al ples mi je bio, ono, number one. Ples, i zajednica u ratu. Kompletna zajednica cijelog društva. Zgrada, haustora. Ja ne znam dal smo ikad kao društvo mi, kao Bosna, sarajevsko to  društvo Sarajeva, neću ni dalje pričati jer ne znam za druge gradove – nikad više ljudi nisu bili složni, nego u tom ratu. Mi smo djelili zadnje, ma ono, imaš kile brašna, ti izađeš napolje, napraviš placke i podijeliš cijelom haustoru. Od djece, malih beba, od… ono, odrasli sa mnom, spavali na istim dušecima, jer ono, povaljaju djecu u najsigurniji stan, pa smo svi skupa, tako spavamo. Pa nadalje, ljudi su stvarno, stvarno brinuli jedni za druge. Nije bilo bitno jesi li Srbin, Musliman, Hrvat, u šta vjeruješ, u šta ne vjeruješ – svega je bilo. Mi smo stvarno se toliko dobro držali skupa svi, i niko nikog nije pitao kako se zoveš, niko nikog nije krivio, ništa, ono, za to gdje smo mi tu bili. Sad, ja ne znam za dalje. Ja sam čula svakakvih priča, pa ti onda bude teško. Jer onda kontaš – živio si u svom balonu, znaš. I onda shvatiš da ustvari nije, nije  sve tako sjajno bilo, ljudi su napadali druge ljude, i ovo ono, al mi smo se tako držali skupa fino, da ono, zadnji zalogaj smo dijelili, eto. Tako da to, ta zajednica isto je bila jedna ogromna stvar. Koja poslije kad nestane, kad je rat završio, svak se sebi okrenuo. Meni je to najviše nedostajalo. To gdje ti ljudi ono, nekako, pitaju za tebe, vidiš da se brinu i da znaš, svi su tu za tebe. Znaš, baš ko ono, ne znam, ono, zajednica. U nekim državama tako ljudi i danas-dan žive, i to je prekrasno. Ja bi sutra, ono, svoje dijete odgojila tako u toj zajednici gdje, ono, svi su nekako složni i svi se, ono, brinu jedni o drugim. Rang je bio, nije samo tvoje godište, nego i mlađi i stariji. Nama su bili ono… imali smo, imali smo raju koja je bila, ono, deset godina starija, od tebe. To je ko ova moja rodica. Pa se oni nađu, pa mi sjednemo. Oni sjednu na visoko stepenište, mi sjednemo na nisko stepenište. Pa oni sviraju gore, pjevaju, a ti ne smiješ pjevat jer im pokvariš, znaš, i onda te napadnu, al ti u sebi ono pjevaš, učiš pjesme dok oni sviraju. Šta ja znam.

Je l se uopšte tada išta spominjalo vezano za LGBT osobe? Jel si znala ikog, jel se pričalo i o kome?

Ma jok, ma nemam ti ja sad, to mi je sad, ono… nisam ni mislila o tome, ustvari. Eto.

A, kada si počela razmišljat o tome? Mislim, kad je krenulo tvoje propitivanje seksualnosti, generalno seksualnosti?

Generalno seksualnosti? Ja sam ti pravo kasno ušla u pubertet. Al ta seksualnost je krenula da počinje bivat prisutna u srednjoj školi. To je devedeset peta-šesta, znači, sedma i osma. Devedeset devete sam krenula na fakultet. Znači, to su te četri godine. To je već 18, meni, 18 godina. Ništa ja; nevinost ovo ono, nevina ja i dalje, ništa se, meni to ništa ne predstavlja. Znaš ono kao, ljudi kao kriju, ja ono, kao, “ma daj, bježi”, pa te pitaju onda, “pa kako, pa šta?” Ono, znaš, raju zanima. Ma ja im onda kažem da mene to ne zanima ba, šta vam je, ja plešem, imam drugih obaveza, umorna vazda, pa ja ću sad o tome razmišljat. Prvi put znači, da sam ja… gdje sam ja, ono, pala u nesvijest – ustvari shvatila da ja možda imam neki afinitet prema ženama je bilo kad je meni moja tadašnja najbolja drugarica dala, rekla da pogledam film “Gia”. I ovaj, i tad je nekako meni to krenulo da ja… ja sam tad nešto počela kontat. Ono, znaš ono, vidi ti to, ima i to. Znaš, i sad znaš, to se dešava, i ti sad gledaš tu scenu i ti sad osjetiš nešto, nešto se dešava u tebi. I meni je to bilo pravo zastrašujuće. Meni je to bilo prestrašno. Ja sam samo pomislila, ono “Okej, dešava se, očigledno to  ljudi rade”, je li, na filmu, al ono, ja ne znam nikoga. Al apsolutno ne znam nikoga ko je, ono, takav, znaš. I ta neka spoznaja da si drugačiji da ćeš možda, ono, bit uvijek sam, i nikad… i tek sada ti shvataš da ustvari taj, taj…nepripadanje drugom, ono, muškarcima i tom nekom drugom svijetu je, ono, možda zbog toga. Gdje ti nemaš… ne znam, jednostavno, baš je bilo prestrašno. Tad kad sam ja shvatila da, da, da možda to nešto standardno, “normalno” (pod navodnicima) je, ovaj, gdje sam ustvari ja počela – ja sam rekla: “Šta, idem ja s momkom spavat, pa šta fali, valjda ću nać nekoga, pa da vidim, ajd da vidim to”. I tad je ustvari krenulo, ja sam možda imala nekih devetnaest godina kad sam, ono, izgubila nevinost, kad sam krenula u tom nekom, hajd, kao exploration, ono da, kako se to kaže…

Istražuješ.

Istražujem, ono, seksualnu želju, potrebu, znaš, s muškarcima. Znaš, zato što to je meni kao bilo nenormalno. Al isto tako, s tom drugaricom sam isto tako krenula u neku drugu stranu, gdje smo mi imale, ono, godinu dana super prijateljstva, i onda je to prijateljstvo ustvari preraslo u nešto više. I onda sam ja ustvari pored svih tih momaka shvatila, kad se to desilo između nas, kad smo se mi prvi put poljubile, ja sam pomislila “Odo ja u hendek”. Nisam mogla ustat, ono, sa stolice. I nikad se to meni ni s jednim momkom nije desilo. I ja sam pomislila “Oh my god!”, kad me tako to drmnulo, znači, poljubila se s nekim, niđe veze, zamisli ti nešto drugo! Pa mi… ja da sam mogla pobjeć na Mars od nje, ja bih pobjegla na Mars od nje. Eto, to je taj neki, znači, 19-20 godina, gdje ja otkrivam sebe i svijet oko sebe, I guess.

Pa kako je poslije išao proces?

Znači, to je krenulo, s tom drugaricom je baš bilo, ono, mala noćna mora. Al isto tako ja… ja tu ženu ću pamtit dok sam živa. I ono, kolko sam imala lijepih trenutaka s njom, tolko sam imala nenormalnih trenutaka s njom. Al, da nije bilo tog iskustva, ja mislim da bi se ja borila sama sa sobom i sa svim tim, ono, već jako, jako dugo nakon toga. I onda, u tom trenutku ti je isto meni moj najbolji drug, s kojim sam ja plesala – ja sam se njemu autovala. On je bio prva osoba kojoj sam ja rekla da sam ja… meni se ova osoba sviđa i ja mislim da, ono, ja nju volim i da mi je pravo bitna. On ti je hladno meni reko nakon 15 godina poznanstva – on ti je meni reko “Ja to ne mogu podržat, ja nisam, ja ne mogu preć preko toga.”, Ono, doviđenja, prijatno. I čovjek, hladno se odreko mene, i nikad me više nije nazvao nakon toga. Gdje je meni bilo, ono… meni se svijet srušio. Znači, ruši mi se svijet s njom, jer mi je i ona bila najbolja drugarica, ruši mi se svijet s njim, jer mi je on najbolji drug, i brat, i ono, sve. I on je sa sobom povuko sve druge prijatelje s kojim sam se ja družila. Tako da niko od njih, mislim, on je mene autovao njima svima, ja mislim. I ono, i svi su oni jednostavno se usrali, prepali i ono, i nestali. IIl ono je bilo znaš, kao, ja zovnem, oni nisu tu. Znaš, ili znaš ono kao, idemo vani, ne idemo vani, i onda izađem napolje i  ja ih vidim vani. I onda s tom curom je isto počjelo se raspadat, i onda sam ti ja bila sama. Ja sam tad, znači, kolko je meni možda mogla bit, 21, znači to je neke dvije godine trajalo s tom curom. Ja sam napustila fakultet, jer sam upisala akademiju prije toga, znači, ‘99. ja sam upisala likovnu akademiju i tu sam srela tu curu. Ja sam ti se raspala. Ja sam prestala ić na akademiju i napravila pauzu, ja mislim 5 godina ja nisam išla nazad.I ja sam ti krenula radit u Oslobođenju. I prvi put kad sam ja ustvari shvatila da postoji neka organizacija ili bilo šta, mi smo ti ovako svi sjedili u kafeteriji, ono, znaš, raja, novinari se sastanu, sjedi se u kafeteriji. Dani su bili, novine, ono kao znaš, magazin. U tim novinama ti je bila Svetlana Đurković i Belma, novinarka koja je radila u Danima, koja je napravila intervju sa Svetlanom. I tu su slike isto njih dvije, gdje one tako sjede, pričaju, ovo ono.  I Svetlana tu priča o “Q”, organizaciji “Q”, i ovaj, o Forumu koji ima organizacija “Q”, gdje ustvari oni rade i sa, ono, LGBTIQ populacijom. Ja prvi put u životu vidim i T i Q i I, i ništa meni nije bilo jasno. Ja gledam onu izvedenicu, reko, jel ovo lezbejke, jel ovo gej, šta je ovo? Zar je gej i lezbejka drugačije… znači nemam ja pojma, ono, ništa ne znam. Ja sam ti se onda prijavila na taj forum. Ja sam ti čatovala iz Oslobođenja. Nije mene bilo briga. Ja sam ti na Forumu kad imam pauzu, i ja odmah odem, logujem se. Mogli su mi tamo sve, ono, mogla sam sto puta otkaz dobit. Al nisam. Eto, to je tako, tako je moj, tako je moja neka ta konekcija sa kvir zajednicom počela. Ja sam mislila da sam ja jedina na svijetu, u Bosni. Ja sam mislila – nikog više nema. Znaš, ja pričam s drugim ljudima isto, pa kontam, neko će se izletit, neko će ono… tek da bi ja poslije skontala, poslije kad sam počela upoznavat kvir zajednicu – kolko je ljudi iz osnovne škole, iz srednje moje škole, išli sa mnom u školu, u razred – bilo gej, da mi nikad nismo – u to vrijeme, tad su bili gej. Ja nisam ni znala za sebe. Pola, pola ljudi koji smo mi došli prvi put kad smo se našli s Foruma, ja sam te ljude znala iz života. Ja ono kao, “Ti? Oh, i ti! O, ti?” A mi se prestravili! Jedne druge vidjeli – ono, pobjegli u četri ćoška, znaš, kao, da se… Jel ono sigurno? Ne smijem, ovo ono. I ti tad ustvari počinješ shvatat kolko je taj, kolko je to tabu i kolko ljudi ne pričaju o tim stvarima, i kolko smo mi patili. Mi smo patili. Mi smo išli u srednju školu svi skupa, da niko nije smio progovorit. Ti moraš imat tu neku ulogu, ti moraš imat taj neki paravan. To. I onda kroz taj “Q”, kroz taj Forum sam ja ustvari upoznala zajednicu, kvir zajednicu u Sarajevu i Bosni i Hercegovini, jer je bilo ljudi all over place.

A kako se ti identifikuješ vezano za tvoju seksualnu orijentaciju i rod?

Ja se definitivno sad identifikujem kao lezbejka, što se tiče seksualne orijentacije. I tu nema nikakve zabune, znači, ja sam stvarno utvrdila to gradivo. A što se tiče roda, to mi je malo… fluidna sam pravo. Znači, nekad sam ono, na jednom spektru malo više tamo u tom nekom rodnom izražavanju kao dečko, a onda nekad sam u nekom rodnom izražavanju više vamo na fem side. Al nemam, uopšte nemam ni na jednoj ni na drugoj strani nemam… nisam ni sredina. Ja bi rekla, totalno sam fluidna što se tiče gender-a. I ono, al što se tiče mog tijela onakvog kakvo jest, mislim da ne bih ništa mijenjala, tu mi je sve super.

Kada je za tebe završio rat? Da li ima neki trenutak, misao, događaj ili sjećanje?

Jedan dan mi smo samo… jedan dan nismo imali vode, ni struje, ničega, ništa nije bilo. I onda drugi dan smo se probudili, i onda smo otišli u granap – svega je bilo u tom granapu. I ja sam pogledala sa strane, i videla Čunga lunga žvake, bile su žvake. Radio Granat. Mi imamo fol pare. Nisu ih ni odštampali, ja mislim da nismo ni imali te KM-ove. Bonove, il šta su bili, nemam pojma. Tako da sam ja ono… mislim da je taj trenutak gdje sam ja ugledala tu žvaku – ja sam ustvari shvatila da sad je sve se vratilo na ono što je bilo prije tog vremena kad tu nije bilo tih nekih, ono, granata. I onda opet s druge strane, ja mislim da škola, sama činjenica da škola kad je krenula, moja srednja škola, ja sam otišla u školu u zgradu, i ono, bila u zgradi. Dok do tad sam bila u podrumu, ono, 4 godine sam u podrumu išla u školu, onaj, i taj neki isto momenat.

Da li je i kada je za tebe mir počeo? Jel ima razlike?

Ima definitivno razlike. I mir nikad nije počeo u Bosni. Nakon rata, mir definitivno… ja kako živim mislim… meni je rat bio, meni je taj neki, nije rat, nego stanje, tvoje tjelesno stanje napetosti se nikad nije završilo. Znači, možda i zato što sam se ja bavila i tim aktivizmom, što sam se ja borila, radila, ono, išla, nisam htjela živjet dugo kod kuće, htjela sam se odselit, nekako napravit… Al taj… i ne samo ja, nego cijela moja porodica – moja se kompletna porodica promijenila nakon rata. Znači, oni su svi postali toliko sebični, prva i osnovna – toliko sebični, napeti, nervozni. Ti ljudi više nisu imali ljubavi. Znači, ja sam odrasla u porodici koja je bila toliko puna ljubavi, mi smo toliko davali jedni drugima. Mi smo se toliko voljeli. I bilo je domestic violence, i bilo ono, mislim, sve je to bilo prisutno, al u tim između stvarima ti si mogao osjetit tu ljubav. Nakon toga je sve to prestalo. Sve se promijenilo. Znači, mi smo se svi promijenili na neki način, i svi smo nekako postali više zatvoreni, i manje smo dijelili stvari. Manje smo pričali jedni s drugima, mi smo svi nekako utrnuli. I to je bilo to. Ja ne mislim da se ikad mir vratio. Taj nemir je uvijek osto. Taj rat i taj nemir je uvijek ostao nama. I danas dan, ja se, evo, vratim u Sarajevo – ja osjetim taj nemir. Znači nikad, ja ne mislim da je ikad nastupio mir na ovom području.

A da li je i kako uticao na izgradnju ili stopiranje tvog identiteta?

Pa onaj, rat – ne znam. Ja sam bila pravo mlada, mislim, 11 godina mi je bilo kad se počeo rat. 14-15 kad je završio. Jest stopirao, mislim, stopirao tipa da ja nisam željela bit stjuardesa, i ne znam, nisam htjela bit više… mislim, htjela sam ja bit veterinarka uvijek, al ovaj, ali je taj ples postao primarna stvar. Ja mislim da je meni taj ples pomogo da ja nemam toliku traumu iz rata ko što sam mogla izać s traumom. Jer ono, meni je taj ples bio sve. I sad trenutno da je postojalo u to vrijeme Akademija plesna u Sarajevu ja bih bila plesačica, ne bih bila umjetnica. Kad vidim nekad ljude koji plešu, meni se odmah plače. Ja sam ti pravo, ono, osjetljiva na to, što je super, jer mislim da me otvori. Znaš, tako te stvari koje voliš, koje te otvore, ja mislim da je to prekrasno, U suprotnom ne plačem nikad. Al ja, ne znam. Promijenio je identitete u tom smislu gdje si… znači nisam više živjela u svijetu mašte, nego sam živjela u svijetu realnosti, gdje ono, trebaš zaradit pare, gdje znaš da moraš imat posao, gdje sam prevrtala hamburgere, radila u Oslobođenju. Niđe veze, al ono, baš sam se krenula borit za sebe. Jer ono sam shvatila da, ono, moraš. Odrasteš prije vremena.

Za mene je sloboda – umjetnost je za mene sloboda, kretanje je za mene sloboda. Ja bez pokreta ništa ne mogu. Meni je kretanje i safe space i ono, slobodni prostor, i, onaj, sigurni prostor. Kretanje samo. Micanje u nekom smjeru, ono, putovanje… ako ništa, samo prošetat oko, ono oko bloka je meni sloboda. Taj ta potreba za kretanjem mi je sloboda. Slobda mi je da ono se možeš izjasnit, da možeš zagrlit nekog koga voliš, poljubit. Ono, pričat o stvarima koje su, koje su oko tebe i koje te čine tim što jesi – bez da se bojiš, da ti je strašno, da.. To je sloboda, ja ne znam, ne znam. Ono… i, mislim sve je sloboda što te čini onim što ti jesi, i da se možeš izražavat, da možeš to ekspresivno ono pokazivat na neki način. I sloboda je da možeš voljet svoju porodicu i da oni mogu voljet tebe, i da niko nije isprepadan i ono, prestravljen.

Čemu se uvijek vraćaš?

Ja se uvijek vraćam kući. Ja sam ti ko Lesi. Ja ti moram imat bazu. Ako nemam bazu, ja ne postojim. A ne volim bit u toj bazi duže od ono, pet dana. Al moram imat bazu. Tako da onaj, kući se uvijek vraćam. To bila kuća – imam kuću ovdje, imam kuću u Americi. Nije bitno gdje, al ja u bazu moram doć. Ja odem ko leptir, znaš, proletim okolo svuda, al ja nekad se vratim u bazu, smirim se, fokusiram se na sebe, ono, zna, upadnem u neki zen, i onda sa ja punim, i ja mogu dalje furat.