Transkript intervjua u sklopu inicijative Kvir arhiv, 2017
Je l’ mi možeš reći koje si godište i gdje sada živiš?
1984. Živim u Banja Luci.
Je l’ mi možeš nešto reći o tvojim korijenima? Odakle si ti i odakle su tvoji roditelji?
Moji roditelji su starosjedioci na ovim prostorima. Odrasla sam u jednom mjestu blizu Banja Luke, i tu sam provela 24 godine svog života. Moji roditelji su bili komunisti. U ratu su se trudili da ostanu onakvi kakvi su bili prije. Pa, bilo je to i u porodici, kao red, rad i disciplina. Znalo se ko je kakve obaveze imao i prema kome. Težište se davalo u kontekstu da radiš vrijedno i da će kad – tad da se isplati. Ja sam, onako, bila više pod uticajem oca koji me uputio u sport, otprilike, muški sport. Ja sam se nekako otprilike kroz to izgradila kao razborita osoba. A i mimo toga situacija je bila takva da je odgoj bio poprilično vojnički strog. Nije bilo opcije da uradim onako kako ja hoću, kako želim već onako kako moram i kako treba. Tako da sam ja većinu stvari u životu ispunjavala kao obavezu, pod moranjem, jer se tako treba. Jer se tako očekuje od mene. Znači sve mi je bilo servirano kako treba raditi, tako da neposluha nije bilo s obzirom na kazne koje su bile te tipične : kandžija, batine. I u nekim dvadesetim su bile da ja ne mogu da izađem, ili da mi je izlaz, i kao punoljetnoj osobi, koja u mjestu koje je jako malo bilo do 12h. Iako je znao i gdje sam i šta radim. Opet je to nekako bilo da se ne može disati. Kontakt sa ljudima inače, vršnjacima, nije samo vremenski ograničen do 12h nego uopšteno ograničen. Znalo se s kim se ja mogu družiti, s kim ne mogu.
Prije početka rata je bilo baš lijepo. Bilo je baš lijepo, imala sam prijatelje koje sam početkom devedesetih izgubila. Naš način školovanja promijenio se preko noći. Način funkcionisanja ljudi. I u kući je bilo prilično stresno, je li, s obzirom na to da glavno pitanje je bilo: “Gdje je tata?” Na ratištu. I oko tog se obično vodila najveća priča. Od 0 do 24, to je…, trebale su te informacije. Neimaština. Konkretno, sjedi tu, ti imaš više nego neki drugi. Nemogućnost da se bilo gdje ode.
Najveću podršku predstavljale su mi osobe koje su bile sa mnom najviše vremena. Majka je puno radila. Otac nije bio tu, i najveću podršku sam imala bukvalno od bake. Živjela sam kod nje više od polovine dana. Posle škole sam išla kod nje i ostajala sam dok, dok, ovaj, majka ne dođe s posla. Postojale su još neke osobe koje su obilježile te, te godine mog života. To su, pa… Voljela sam ići u biblioteku. Tamo je bila jedna divna žena kod koje sam išla svaki dan po neku novu knjigu. Ovaj, i jedna nova učiteljica koja se pojavila. Onako, primijetila me. I ona mi je baš bila velika motivacija u školi. Pa ne znam baš da sam se individualno razvijala. Moje želje su bile da se družim s nekim ljudima koji su meni interesantni, a i to mi nije bilo dozvoljeno, pošto se uvijek gledalo i ko je i čiji je i šta radi.
Kada si počela razmišljati o tvojoj seksualnosti? Ima li neko sjećanje koje vežeš za to, neka posebna osoba?
Sjećanja… S obzirom da sam to spoznala tamo sredinom dvadesetih. Stvarno sam počela da prihvatam to. I malo sam vraćala film i onda sam shvatila da je to baš rano kod mene počelo. Imala sam situacije kad želim da se družim sa nekim osobama ženskog pola. I bile su mi jako drage, ali nisam mogla da odredim način na koji su mi bile drage. Nisam uopšte znala da postoji takva vrsta dragosti. Bilo mi je interesantno druženje, priča, bilo kakvo provođenje vremena u kontinuitetu. I trudila sam se jako da im budem zanimljiva, i uspijevala sam to. Ovaj, na treningu sam primjetila da nemam problem sa dječacima nikakav. Da se s njima super slažem. I kad su krenula ta prva zaljubljivanja nisam imala nekih pretjeranih doživljaja tog procesa, al’ sam imala problema u svlačionici – ženskoj. Zato što sam ja bila jedina osoba u ćošku kojoj je bilo neugodno. Mi se tamo svi presvlačimo normalno, oblačimo kimono, spremamo se za trening… Meni je taj proces bio dosta neugodniji nego da sam se presvlačila s dječacima u svlačionici. Ali to sam sve shvatila tek kad sam počela vraćati film.
U pubertetu kad sam malo izlazila van i neke ‘vako žurke, imala sam neku čudnu potrebu da, ovaj, štitim svoje, svoje drugarice od drugih. Od muškaraca. Ja sam tu bila kao neki security. Njima niko nije mogao prići. Ne znam zbog čega sam imala takav neki odbrambeni stav, kao zaštitnički. Nisam znala zbog čega. Nije bio baš prijateljski. Sad to iz ovog ugla mogu reći. Čak i kad sam sanjala neke ženske osobe dok sam bila mlađa, sanjala sam da se družim s njima. I mi smo u snovima se i gledali, grlili, ali dalje to nije bilo priče jer ja nisam znala da postoji dublji odnos i drugačiji odnos između dvije ženske osobe.
Imala sam potrebu da kažem nekome. Ali razlog zbog kojeg sam govorila je taj kako da nađem da mi neko pomogne, da nađem svoje odgovore. Imala sam bliskih ljudi kojima sam to rekla. Na primjer, svom bratu. I bilo me strah. I osjećala sam se i slobodno prvi put. Prvi put mi je nekako bilo lijepo u mojoj koži. Znala sam ko sam, ali nisam znala šta ću. Onda sam u istom momentu u kojem sam odlučila nekim ljudima da kažem, odmah sam znala i kome neću to da kažem iako su to ljudi s kojima sam se družila preko 10 godina. To je, to je moja intuicija meni govorila da možda imam više povjerenja u osobu s kojom se trenutno družim nego u nekoga koga znam 20 godina. Pomoglo mi je to što nisam bila u gradu u kojem sam živjela, a uglavnom bilo mi je teško da lažem roditeljima. I to sam na ružan način objelodanila, na mjestu na kojem ne treba. Samo zato što sam puno skrivala u sebi.
Imala sam pritisak da živim dvostruki život. Ja sam njima to rekla, i bila sam sigurna da će, da će… ovaj, da mi je bitno da kažem po cijenu toga da više nikad ne pričamo. Samo da se ja oslobodim. To je veliki pritisak kad roditelji ne znaju ko si, a ti želiš s njima da podijeliš sve. Ovaj, nisu pričali jedno vrijeme sa mnom, ali to nije trajalo dugo. Ovaj, nismo ni zakopali tu temu, ali polako, polako radimo na tome. Baš, baš je proces. Žele da znaju da li sam dobro i kako mi je, s kim sam. Bitno im je moje psihičko i fizičko zdravlje i stanje. I smatraju da osobe sa kojima sam ja bila u vezama, da su uticale na mene, i u tom momentu prije i posle. I tačno su znali bez obzira ko je u pitanju, da li dobro ili loše utiče na mene. Njima je bitno samo da sam ja dobro. I smatram da su tu priču prihvatili. “Jeste ona žena, ali njima je lijepo, ona je sretna. I to je dobro, to je to. To je super, to je tako. To može.”
Pa rat je završio za mene onog momenta kad sam otišla u drugi grad u koji do tada nisam mogla otići. A to je bilo dosta kasnije u odnosu na to kad je rat završio. To je bilo sigurno 10 godina poslije. Ja sam u tim divnim godinama života, kad to, treba da putujem, istražujem. Ja nisam nigdje išla. Nije se moglo nigdje ići. Upoznala sam jednu djevojku u Sarajevu i otišla sam. Odlučila sam da je upoznam. Ništa lijepo nisam čula ni o Sarajevu ni o ljudima. I tamo se nije smjelo ići. Ja sam skupila hrabrosti i otišla na autobus. Strah. Uopšte nisam znala ko je ona. Mi se nismo znali, ali ja idem u njezin grad. Strašno. I meni je to jako strašno. Idem. I ne govorim roditeljima da idem. Vrlo hrabro.
Ne znam, iz ovog ugla sad kako mladi mogu otići bilo gdje, bilo kako i super se provesti, iskomunicirati. Meni je to tad bilo… Ne znam, to je za mene bilo kao prelaženje granice, ali ono ilegalno prelaženje granice. Baš me je bio strah. I onda sam shvatila da je tamo isto kao i ovdje. Da postoje ljudi, i da postoje oni koji to nisu. Tako sam to prihvatila. I dan danas tako funkcionišem. Postoje samo ljudi i oni koji to nisu. I znam da to ne mogu, ne mogu očekivati od svih ljudi koje znam, i ne mogu očekivati to od svih ljudi u svom okruženju. I ima načina da filtriram svoje okruženje. Ima načina da ne potenciram rasprave. To sam naučila. To je baš bilo interesantno. Ne potencirati rasprave, ne trošiti energiju, prihvatiti. To su drugačiji ljudi isto kao što si ti njima drugačija, i onda to može.
Da li i u kojoj mjeri rat i dalje ima uticaja na tvoj svakodnevni život?
Pa, evo na primjer, odlučila sam se da upišem, nastavim dalje školovanje u Sarajevu iako sam iz Banja Luke. I nije mi jasno zašto neko posle toliko godina pita mene: “Pa što baš u Sarajevo?” Eto, to mi je onako nezgodno pitanje na koje ne znam uopšte da l’ trebam da nekom dam odgovor. Bolje da se sam pita zašto me to pitao prvo. Ne gledam vijesti. I to radim sa razlogom jer te informacije koje se vrte… Evo čak i na dvije srpske televizije mogu se čuti dvije različite informacije. I onda čovjek da bi shvatio kompletno, i da bi uopšte stvorio sliku o tome šta se dešava, treba pogledati najmanje tri dnevnika ili četiri.
Pa, rat je sve poremetio. Da li je uopšte mogla moja majka da primijeti da se meni nešto dešava? Da l’ sam uopšte ja mogla da se bavim takvim stvarima ako je prva i osnovna stvar bilo šta će se jesti? Druga stvar. Kuda idu izbjeglice? To su bile neke, zadovoljavanje nekih osnovnih ljudskih potreba, sigurnosti i kvaliteta života u kontekstu preživljavanja, ili tako nešto. Mislim da nije baš ni bilo opcije da se čovek traži tad. Nije bilo vremena da se traži. Jedino da su mi roditelji dali više slobode da upoznajem druge ljude, da se družimo. Možda sam mogla naići na osobu koja je možda istih shvatanja kao ja, il’ ima iste dileme, ili ne znam ni ja.
Da li ti je ikad etnička pripadnost bila bitna i u odabiru partnera i onako generalno, ljudi oko sebe?
Ne. Prijatelje i partnere i ljude u okruženju ne biram uopšte po tome. Rekla sam, znači, ili je čovjek ili nije.
Šta je za tebe sloboda?
Sloboda za mene znači da mogu ostvariti bilo kakvo pravo kakvo imaju ljudi oko mene. Moja drugarica kad dođe na rođendan sa momkom da na taj isti rođendan mogu doći i ja sa djevojkom. E to je sloboda za mene. Nema veze što za komšiluk mi možemo cimerisati, ali za moje istinske prijatelje, sloboda mi je jedino… Računam slobodu u tom slučaju da pored mene sjedi osoba za koju svi znaju ko mi je. Ili ako ne znaju nek se pitaju, al’ da ona ima pravo tu da sjedi. Volim da sve lijepe stvari koje mi se dešavaju u životu, i teške, i ružne, il’ nebitno, da s pravom osoba stoji pored mene. Na sahrani oca moje djevojke bivše, ja sam stajala sa strane. Toliko sa strane, da nisam mogla vjerovati. I to mi je, to je… Ja neću da se meni tako nešto desi.
Šta te danas vodi u životu?
Pa kad je teško bude priča, ovaj: “Sve to jednom prođe.” I znam da život ima i plus i minus varijante, ovaj, to s vremena na vrijeme tako i treba funkcionisati. Ja gledam život kao hormone u organizmu. Znači, malo gore, malo dole. Može se to tako objasniti, i to fino i zvuči čak. Ovaj, posle svakog mraka ima sunce. A često me vodi ona: “Jutro je pametnije od večeri.” E to sam počela često koristiti, ta mnogo pomaže. Nema reakcije na prvu. I neke stvari koje čovjek ne može promijeniti, može prihvatit. Ali, prihvatit na način takav da ne gubi i sebe. Način na koji se to, to se gradi. To je proces. To je ustvari život. Ne može drugačije. I evo, pokušavam se naviknuti da mogu u životu, da sam zaslužila da budem sretna. I da mi se to desi.
