Orfej

Transkript intervjua u sklopu inicijative Kvir arhiv, 2017

Ja sam rođen 1985. godine i živim u Banja Luci. Moji roditelji su iz Banja Luke. Moji korijeni, ako uzmemo sto godina unazad, su iz Dalmacije. Moji roditelji su religiozni na neki svoj način, patrijarhalni na neki svoj način. I ono što prenose jesu običaji, upravo oni koji, koje sam ja kao dijete razumio. Mislim da je Božić, da su Božić i Uskrs ti praznici koji su, ovaj, nekako najsrećniji u porodici. To su nekako dani, to su ti dani kada su svi srećni i kad nisu. Tad jesu. Ali, prije rata sam bio jako mali obzirom da sam na početku rata imao sedam godina, tako da se, da sam bio jedno blentavo dijete. Vrlo nemirno, nestašno. Živjeli smo nekako u nadomak šume tako da sam konstantno vrijeme provodio, konstantno sam bio na drvetu. I na i ispod. Tako da ja doživljavam djetinjstvo kao vrlo jedno srećno, zabavno. Blejim tamo. Kreativno vrijeme, gdje smo provodili u prirodi, i to je taj neki period prije rata kojeg se ja mogu sjetiti. Jako blizu je bilo jedno, jedno malo jezerce gdje smo se mogli tad kao djeca kupati, igrati bezbrižno. Bilo je uvijek čisto, sjećam se. Ako uzmemo u obzir da je rat počeo ’92. godine, ja sam tad imao sedam godina. Isto sam živio u Banja Luci. Banja Luka je bila siguran grad. Ja kao dijete nisam nikad čuo zvuke metka. Ali sam mnoge neke druge stvari osjetio, koje nisu metak, a to je glad. U ovom gradu je zaista bilo problema sa glađu, jer je bio okupirano mjesto. Često su roditelji pokušali to da prikriju i nađu uvijek za mene i moju sestru toliko koliko nama treba. Ja sam odrastao u jednoj konzervativnoj, patrijarhalnoj porodici koja je pravoslavna konzervativna porodica koju je othranio merhamet. To nikad neću zaboraviti. Zato što je nas Merhamet hranio do ’98. godine, a Merhamet svi znaju šta je. Obzirom da sam bio klinac, tako da su roditelji predstavljali taj dio, taj stub oslonac, taj stub podrške.

Ja sam gej. Da si me možda pitala prije nekih 6 godina, možda ne bih rekao gej. Možda bih rekao bi, ali ja sam konstantno kroz sazrijevanje prolazio kroz te faze promjena, odnosno pronalaska tog nekog identiteta kroz to. Zato što ne mogu, ja ne mogu reći sa 100% po nekim mjerilima, da, ja sam gej. Ja sam imao odnose i sa djevojkama. Moj prvi odnos je bio sa djevojkom. Moj prvi seksualni odnos. Ali ne mogu reći mašta. Ja sam znao da to nije to, ali nisam znao šta je to. Ovako, ja sam muškarce uvijek smatrao seksualnim, ali ja nisam znao šta je to. To je bio jedan samo čudan momenat koji je u meni bio. Tipa, nešto me možda loži, ali ne znam zašto me to loži. Ja nisam imao nikoga u svojoj blizini ko bi o tome pričao. Ja sam možda živio u jednoj konzervativnoj, konzervativnom okruženju, ali u tom istom takvom okruženju se nikad nije ništa pogrdno pričalo o tome. Nego naprosto nisi imao priliku da čuješ. Ja nisam od svojih roditelja nikad mogao čuti da su pederi ili lezbejke nešto odvratno, užasno, pogano, ili šta već. Ne, ne, ja samo nisam čuo o tome.

Sad dolazimo do, pa, do mojih nekih 18 godina. Tu već smatram da u današnjem vremenu u kome živim, ja bih rekao, pa ok, i vreme je da tada možda neke stvari shvatiš i saznaš. U današnjem vremenu mnogi saznaju sa 12 godina možda, ali su im informacije dostupne. Međutim, u Banja Luci, u Novoj Varoši je postojala jedna, jedan najopremljeniji video klub u kome se moglo pronaći, svi mogući žanrovi filmova, između ostalog, čak i posebna sekcija za erotske filmove. I to baš u Banja Luci 2003. godine. Pa to je bilo jedino mjesto u ovom gradu. I ušao sam, i pogledao. Vidi ovo, ne mogu vjerovati! Prvi put, sjećam se, VHS – 1.000 naslova erotskih filmova, porno, šta već. 1.000 naslova! To je nevjerovatno bilo. Na jednom mjestu, ja sam prvi put vidio momke. To je prvi moj šok bio. Ja sam gledao, tražio, nisam mogao vjerovati svojim očima. Izabrao neke i rekao: “Koliko ovo košta?” Ona je rekla: “Mi ovo ne prodajemo.” Dakle, meni je trebalo nekih pola sata samo energije, da skupim energiju, hrabrosti da ponesem gej tematiku pornografije, da je stavim na sto i kažem koliko ovo košta. Pola sata mi je to trebalo. Kad sam došao tu rekla je: “Ovo mi ne prodajemo, ovo mi iznajmljujemo.” Ok, i koliko košta to? Ona kaže, čini mi se rekla je, učlanjenje 10 maraka i ne znam, film je lupam sad, tri marke. Znači, imam još para, to je super! Onda sam se vratio nazad i uzeo još pet komada. Iznajmio, napravio članstvo, uzeo i trčeći otišao do kuće. Imao sam ja već video player kod kuće i u svojoj sobi. I mislim da nisam taj dan izašao iz sobe. Znam samo da sam ušao u sobu, da sam spustio roletne, zaključao se u sobu, pustio muziku, glasnije, i nisam taj dan više izašao iz sobe. I pitaš se, kako je moguće da nikad proteklih 18 godina nikad nisam ni na šta, ni na dodir, ni na poljubac, ni na bilo šta, o seksu da i ne govorim. Ne znam kako. Vrlo zbunjujuće je to izgledalo. Mjesecima su hiljade misli kroz moju glavu prolazile. Je li to izvodljivo? Je li to realno? Da li je to samo jedna? Da li je to samo film koji je snimljen? Postoji li to uopšte?

A, jesi li imao s kim da razgovaraš?

Ja mislim da sam tad prvi put čuo ‘gej’.

Tvoje iskustvo migriranja, otprilike kad se ono desilo?

Desilo se krajem 2006. godine. U Švedsku sam otišao.

I kada si otišao, da li si imao podršku? Da li si tada mogao s nekim da pričaš o svojoj seksualnosti?

Apsolutno, apsolutno. Ja sam došao na jednu… Obzirom da sam puno razmišljao o tome od svoje 18-te godine, tako da ja sam vrlo brzo kupio informacije tada. Jer smatrao sam se dovoljno odraslim da mogu razumjeti u čemu je poenta. I imao sam naravno svaku podršku kad sam došao gore. Zato što sam se vrlo brzo uključio u proces, recimo sa terapeutom da porazgovaram o nekim stvarima koje su me možda tištile sve te godine. Tako da sam imao jednu vrlo lijepu i zabavnu, kvalitetnu sesiju sa psihologom koja je trajala, pa par mjeseci jer me zanimalo.  Zanimao me moj mir sa tim ko sam ja. Ja sam i tad prolazio kroz… To je samo jedan dio mene, i ono čemu ja idem je bio drugi neki totalno put. Dakle, nije, nisam zbog toga. Cilj imigracije nije bilo na temu moje seksualne orijentacije.

Ja sam mnogo toga naučio za to neko vrijeme koje sam ja živio, ali imao sam probleme u odnosu sa osobom s kojom sam tad vrijeme proveo. I nisam se osjećao ugodno u ambijentu grada i države u kome sam ja započeo odnos sa njim. Tako da sam, ja mislim, bio nestabilan u tom kontekstu. Ne sa svojom orijentacijom seksualnom, nego sa samim sobom. Mislim da je to bio neki ključni momenat da se ja preispitam ko sam ja stvarno, šta sam ja, i trebalo mi je mjesto odakle dolazim. Možda sam se vratio, ne znam, da se pronađem ponovo.

Da li si imao neka očekivanja od povratka ka ‘vamo, a šta te ustvari zateklo kad si se vratio?

Pa dobio sam goli kurac, u suštini. Imao sam očekivanja, naravno. Kad vidite kako stvari, ne mogu reći besprijekorno funkcionišu, ali funkcionišu na jako dobar način, gdje se, gdje je sve jako dobro organizovano i gdje uvijek postoji neko ko te sasluša, al’ ista osoba i zahtijeva da joj kažeš, dakle, jako kvalitetna interakcija. To je ono što sam, što nisam zatekao kad sam se vratio nazad. Jer sam očekivao da ću tu ja sad u tom nekom istom potezu. Razočarao sam se u nefunkcionalnost. Znaci, disfunkcionalna zemlja. I tu je problem najveći. I mi imamo komparaciju sa nekim najuspješnijim zemljama. I tu je problem zašto mi nekad smo onako izbezumljeni i ludi, blentavi. U jednu ruku je okej, mislim, gledaš najbolje pa možda da ideš ka tome. Ali, nije baš toliko zdravo posmatrati funkcionalnost jedne Norveške i gledati koje su prednosti i mane Bosne i Hercegovine. Zemlja koja nijedan rat nije mimoišla, i zemlja koju boli đon za rat. Samo zarađuju na njoj, na ratu, je li. Tako da su to ogromne razlike, je li. Ovaj, i naravno kad proživiš određeno vrijeme u zemlji u kojoj sve ima nekog reda, naravno da, ono, se zapitaš: Jebote, što sam se vratio? Ovaj, ali ma ovdje super ljudi. Ima ovdje sjajnih ljudi.

Kada je za tebe završio rat? Ima li neki poseban trenutak, misao, događaj, ili neko sjećanje?

Ja kao klinac sam se igrao oružjem. Moj jedan kolega koji je imigrirao u Ameriku negdje sredinom rata, družili smo se u ulici. U šumi smo se družili k’o sva djeca, po šumi smo se igrali. Mi smo često tako oružje nalazili sakriveno u zemlji. Mi smo znali sa nekim raketama koje strpamo u gaće, ono, ne znam, i trčimo sa njima. Mislim, mi smo mogli izgubiti glave, je li, ‘ladno. Al’ eto, bilo je Boga pa smo ostali živi. Rat?  Kad mi je rekao otac:  “Ej, rat je, gotovo je sve. Okej je.” Negdje ’96-te godine.

Kada je za tebe počeo mir? I šta za tebe predstavlja mir?

Mir je u nama. Mir je samo u nama. Siguran sam, preko 90%, da svi naši političari na ovoj i onoj, i onoj tamo i onoj strani zajedno jedu meso i mrze se javno na medijima, a ustvari su jako dobri prijatelji. I njihov posao je da zavađaju. I njihov posao je da na tome zarađuju. Samo se radi o parama, izgleda. O tome. A u pravim ljudima je mir u duši. Ono što mi najviše smeta u današnje vrijeme je mladi ljudi koji nikada nisu ni osjetili taj duh možda rata, koji puno više pričaju nego ja ili neki koji su i više doživjeli, je li. Ne razumiju šta je to, pričaju, ne osjećaju. Riječi bez osnove, i propagiraju nešto što nema smisla. Dakle, oni ustvari u sebi imaju taj neki nemir duševni. A odete u Ameriku, imate u zemlji gdje svima je prvi engleski, američki, imate 150 nacija koje sasvim skladno funkcionišu. Ne razumijem što im je problem ovdje. Isti ti koji odavde odu bilo gdje, savršeno su skladni. Ne znam zašto imaju potrebu ovdje da seru.

Da l’ su se možda uvjerenja u tvojoj porodici mijenjala u odnosu na period prije rata? Da li je tvoja porodica postala više otvorena ili zatvorena za različitosti? I da li to ima utjecaja na tebe?

Moja porodica je bila ista i 90-te i 2017. godine. Moja porodica je imala ista ubjeđenja, a to je – budi čovjek. To je to.

A, da li i u kojoj mjeri rat ima i dalje uticaja na tvoj svakodnevni život?

Nikakvog uticaja. Jebe mi se za rat.

A šta misliš, da l’ bi mogao procijeniti da l’ je uticao na stopiranje ili, možda, izgradnju tvog identiteta?

Izgradnju.

Šta je za tebe sloboda?

Sloboda je kad možeš reći šta god poželiš pritom da ne urušavaš integritet osobe s kojom govoriš. Dakle, sloboda… Svako ima pravo na slobodu. Al’ sloboda ne znači da ti mogu reći šta god poželim zato što to znači da ti ne razumiješ osjećaje druge osobe. Prvo trebaš da se sabereš, da se malo osvijestiš. Možeš reći šta misliš, al’ trebaš naći način kako ćeš to da kažeš. Reci ono što misliš, ali nađi način i kako to da kažeš.  To je to. Dakle, nemoj povređivati druge. Pokušaj nekad se sabrat malo. Konsultuj se s nekim, ako već ne znaš kako.

Šta tebe danas vodi u životu?

Energija za životom, volja za životom, volja za, pa tek sam 3 decenije uhvatio, pa jos bar planiram 5. Volim da putujem, volim nove kulture, nove jezike, hranu jako volim, piće, druženja. To me vodi. Da što više saznam i upoznam, i kroz to možda i sebe, kako se ja nosim sa svim tim. Taj izazov me najviše vuče. Izazov. Volim izazove.